среда, 13.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 18:25

Културни рат у САД

Аутор: Милош Ковићсубота, 12.10.2019. у 18:00

„Јесте ли хришћанин?”-  упита ме  келнерица, пре неколико седмица, у једном ресторану у Шарлоту, у америчкој Северној Каролини. Затечен питањем, које би у Европи било исувише лично, док би га неко можда протумачио и као удар на приватност, окренух се и пажљивије је погледах. Симпатична средовечна госпођа, четвртасте, типично америчке грађе, безазленог лика. Зашто ме је то питала? Одакле јој такво питање?

Чула је да се за нашим столом разговара на српском језику. Из наше потоње конверзације било је јасно да о православљу и Србима није знала готово ништа. Ипак је, док је чекала да наручимо ручак, низом нових питања, настојала да тачно разабере у шта то верују православни хришћани. То није била пука радозналост.

Руку пуних чаша и тањира, није ни могла ни хтела да нас преобраћује у своју веру. Није имала ни трунку од оне типичне насртљивости америчких проповедника.

Налазили смо се, истина, у „библијском појасу” јужних америчких држава, у којима Свето писмо, црква и вера нису тек обичне речи. Шарлот се и данас, одмиља, назива „градом цркава”. Па ипак, питање је било неочекивано, можда понајвише због места и тренутка у ком је постављено.

Од почетка ми се чинило, и тај утисак се временом у мени само појачава, да овим питањем није толико хтела да сазна ко смо ми, колико да нама каже ко је она. Било је то као да је носила мајицу или беџ са натписом: „Ја сам хришћанка”. Говорила ми је касније, радосно и отворено, о својој анабаптистичкој вери и о свом пастору. Али зашто је хтела да се на овај начин представи пред странцима?

Основни утисак који носим са тог дугог путовања кроз петнаест држава САД јесте – готово опипљива напетост. Осетите је чим отворите новине или укључите телевизор. САД нису од јуче подељене на протестантску, белу, конзервативну унутрашњост и на мултикултурне, мултирасне, либералне градове. Линије поделе никада нису биле једноставне и једносмерне. Понекад кривудају кроз иста села и градове, па чак и кроз исте породице. У САД је, међутим, данас у току доскора незамислив културни рат. Госпођа из ресторана у Шарлоту хтела је, упркос ко зна коме, да објави чијем свету припада. И да објави да је спремна да стане у његов строј.

Ратне секире ископане су оног часа када се за председника САД кандидовао Доналд Трамп. Амерички народ, или његова конзервативна већина, упркос медијској хајци, поштено га је изабрао. Они који су до јуче били на власти, у ери династија Клинтон и Буш, познати под различитим именима - либералне елите, неоконзервативци, дубока држава, војно-индустријски комплекс – од тада покушавају да пониште вољу народа и сруше Доналда Трампа. Амерички председник је пре неколико дана на свом твитер налогу цитирао изјаву једног од водећих анабаптистичких пастора у земљи  Роберта Џефриса који каже да би Трампов опозив могао да изазове други грађански рат у САД, сличан оном вођеном од 1861. до 1865. године.

Овакве бојазни долазе и из културе великих градова. Један од оних који их износе јесте и утицајни историчар Најал Фергусон. Он је још прошле године упозорио на то да ће у време председничких избора 2020. године САД бити „посебно рањиве на насилна превирања”. Уочио је непомирљив речник и дела Трампових левичарских противника. Није заборавио ни на непријатну сличност са 1860. годином, када је део земље кренуо у грађански рат и сецесију, због тога што је одбио да прихвати резултате избора на којима је победио Абрахам Линколн. Штавише, Фергусон није пропустио да помене да је за ову аналогију први пут чуо од председниковог главног идеолога, Стивена Бенона.

Читаоци „Политике” сетиће се да је у грађанском рату између Уније и Конфедерације страдало преко 600.000 Американаца, више него у оба светска рата узета заједно. Модерне САД рођене су у грађанском рату. То је била чак и Америчка револуција, у којој су опљачкани и протерани сви лојалисти, верни британској круни, по неким изворима цела трећина становника тадашњих колонија. Америчка култура и данас опсесивно покушава да реши два најсложенија питања америчке историје, уништење староседелаца и поробљавање Африканаца. Конфликтни потенцијал америчког друштва је огроман. На улицама Детроита и Лос Анђелеса он је голим оком видљив.

Западна антисрпска медијска пропаганда из деведесетих прошлог века, у првој деценији 21. века усмерена је против Руса, да би се данас вратила кући и окренула против убедљиве већине сопствених грађана. Трампове гласаче и оне који су подржали британски брегзит она готово свакодневно дословно дехуманизује.

Како ће се то завршити, остаје да се види. Све указује на то да чекање и јачање морају да буду кључ наше укупне спољне политике.

Ванредни професор на Одељењу за историју Филозофског факултета у Београду

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари33
2e54e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladislav Marjanovic
Neosporno da je unutrasnji konfliktni potencijal u SAD ogroman. Ali, snage koje ga potpiruju nisu ni religija, ni rasni ili migrantski problemi, vec sukob izmedju dve geopoliticke koncepcije: multipolarizma (iza kojeg stoji Putin) i kreativnog haosa (iza kojeg stoje americki demokrati koje subvencionise Soros). Trenutno izgleda da je prva koncepcija odnela prevagu, pre svega zahvaljujuci Trampu iza koga stoji Putin. Medjutim, ni druga strana jos nije kazala poslednju rec. A narod? On se ne pita.
Zivadin Rogic
Ауторов општи став (из ранијих прилога) је на месту, али је овде мало испод нивоа. Прво - површно познавање друштвене проблематике САД потхрањује једну превише упрошћену слику, са нпр. изопаченим појмовима ”левице”, ”народне воље” и сл. Друго, можда и важније - нити је текући амерички председник некакав народни борац против елите, нити спољна политика његове администрације може бити узданица српских националних интереса; ”чекање и јачање” јесу заиста кључни, али не на вашингтонског Годоа.
tja
O napetosti koju je autor oseca0 tokom putovanja kroz SAD. "Осетите је чим отворите новине или укључите телевизор" U tome i jeste stvar. Amerikanci su naucili na napetost koju sire TV i novine i verovatno je ili ne osecaju ili je osecaju drugacije nego slucajni posetilac sa Balkana. Napetost ne postoji kad imate normalne kontakte sa ljudima niti vidim da je autor medju takvim ljudima i kontaktima primetio "opipljivu napetost". Sta je to sto je autor hteo da kaze i o cemu mi onda ovde pricamo?
Milos
Dragi profesore i imenjace, sledeci put napisite tekst o utiscima iz Kanade. Puno pozdrava od imenjaka sa kojim ste pili kafu dok je on nosio Putinovu majicu. Ziveli!
Nikola Nesic
Imamo utiske jednog profesora na proputovanju kroz SAD i viđenje stvari iz jednog ugla. SAD su velika zemlja i problema i izazova ima puno. Možemo diskutovati na temu, međutim brine u celoj stvari jedna poruka, koja bi trebla da glasi ovako: Srbi izdržite još malo, ovde će da pukne, a onda nastupamo mi i naša braća. Bojim se da naše nacionalističko zaluđivanje u ispravnost izgubljenih i uzaludnih konflikta, vidi sad rešenje u propasti SAD, EU i usponu Rusije, a onda mi sa S400 idemo u osvetu.
Милутин
Какав дефетизам, достојан НАТО-бота!
Препоручујем 20
Branislav
Imali su Srbi za vreme Turaka one koji su govorili da je svaki otpor okupatoru besmislen. Bili su u pravu skoro 400 godina ali je okupator na kraju isteran (istina, ponajvise zahvaljujuci Rusima koji su prethodno oslobodili Rumuniju i Bugarsku). Imali smo posle i one koji su navijali za Austrougare, pa onda i one koji su bili za Nemce, pa one koji su bili za komunizam, pa imamo danas one za nato...
Препоручујем 55
Прикажи још одговора

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /
Колумнисти
Колумнисти
Колумнисти

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља