Небојша Шарановић је усијао Загребачку берзу куповином „Крашових” деоница и уписао се у историју незапамћене трговине акцијама у Хрватској. Њихова вредност је у последњих неколико недеља утростручена, а тамошња јавност не престаје да пребраја крвна зрнца српском бизнисмену, покушавајући да открије намере сада већ респектабилног, другог по величини, деоничара њиховог националног кондиторског бренда.

Тешко је докучити његов економски резон ако се зна да су до сада из месне индустрије браће Пивац и „Краш-Есопа” долазиле поруке како неће продавати својих заједничких око 50 одсто деоница с правом гласа. Тамошња јавност се пита да ли је склопио неки тајни дил с неким од њих, што би дало одређени смисао целом овом ризичном пројекту.

Ризичном због тога што Шарановићева фирма „Капа стар”, преко које купује акције, може доћи до 45 одсто власништва, а да га при даљем преузимању одбију друга два деоничара. Тако би испало да је дао око 30 милиона евра за компанију у којој не би могао да постане већински власник, а којој је дигао вредност на око 200 милиона евра.

Можда иде и на методу исцрпљивања, којом намерава да примора некога од ова два деоничара да пристане на високу цену и прода свој удео. Тада би његове загребачке аквизиције добиле пуни смисао јер би у кондиторској индустрији прешао границе Србије (у којој већ поседује фабрике бисквита „Јафу” и „Банини”) и добио прилику да постане регионални играч. Да иронија буде већа, управо је „Краш” намеравао да преузме „Јафу” пре десетак година, када их је Шарановић глатко одбио. Зато хрватски медији ово укрупњавање на тржишту кондиторских производа описују као буразерски регионални трилер.

Шарановић у овом, по многима хазардерском, подухвату као да се држи савета свог некадашњег послодавца Мирослава Мишковића, који је својим сарадницима говорио да ће их сматрати бизнисменима тек када изгубе првих 100.000 немачких марака, објашњавајући како приликом улагања у посао треба бити спреман и на ризик и када изгубиш ићи даље.

Био је један од најближих сарадника Мирослава Мишковића и међу првих пет запослених у предузећу „Делта М” 1991. године. У ову фирму је дошао преко конкурса, а када га је примио Мишковић је рекао: „Човек се осети кроз разговор. Био је амбициозан и успешан, али је увек желео више.”

Показао је изузетан таленат за трговину и 1993, у договору с Мишковићем, одлази у Русију због пословања компаније, мада није знао ни реч руског. Брзо је научио језик, а захваљујући хазардерским вештинама успео је за ово предузеће да направи велике послове. Међу његове највеће успехе убраја се куповина већинског пакета у руском гиганту „Бајкалски целулозни комбинат”. Иако је и сам признао да није знао шта значи целулоза, први милион долара је зарадио у том бизнису. Зову га Краљем папира, јер је по одласку из „Делте” 2004. почео да купује фабрике папирних производа. Власник је Фабрике картона „Умка” Београд, „Папир сервиса ФХБ” Београд, „Екостар пака” Београд, а почетком ове године је продао фабрику картона „Авала АД” за око 130 милиона евра.