субота, 14.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 20:21
АКТУЕЛНО: ОСАМ ВЕКОВА АУТОКЕФАЛНОСТИ СПЦ

Завештање Светог Саве

Устројство Српске цркве је учврстило идентитет Срба као народа који у оквирима хришћанства негује сопствено духовно наслеђе, а њени темељи одржали су нас кроз векове турског ропства када је једино у патријарсима и свештенству народ имао своје духовно упориште
Аутор: Јелена Чалијасубота, 05.10.2019. у 10:01
(Фото СПЦ)

У Београду и Буенос Ајресу, Подгорици и Диселдорфу, у Скопљу и Сиднеју, Љубљани и Лос Анђелесу, Зеници и Араду, Вуковару и Паризу, у свим тим градовима, али и многим другим, епархије Српске православне цркве прослављале су ове године велики јубилеј – осам векова аутокефалности СПЦ.

Бројни догађаји, свечане академије, предавања, изложбе, научне конференције, освештање нових цркава део су тих прослава организованих не само у Србији, већ и у другим земљама Европе, у Аустралији, на америчком континенту – свуда где српска црква има своје епархије, свештенство и верни народ.

Централна прослава, она на нивоу читаве цркве, тек предстоји. Како је најавио организациони одбор, свечаност ће почети 6. октобра у манастиру Жичи где су устоличени први архиепископи, а наставиће се дан касније у Пећкој патријаршији, духовном седишту српских патријараха. Свечана академија биће организована 8. октобра у центру „Сава” у Београду, а 9. октобра у Музеју српске православне цркве биће отворена изложба „Осам векова уметности под окриљем Српске православне цркве”.

Идеја светосавља

На централној прослави великог јубилеја, осим епархијских архијереја, очекују се и бројни гости, представници осталих православних помесних цркава, али и других цркава и верских заједница.

Овим поводом осврћемо се осам векова уназад сa др Драгољубом Марјановићем са Семинара са византологију Филозофског факултета Универзитета у Београду и разговарамо о историјским и духовним околностима које су претходиле стицању самосталности Српске православне цркве, као и значају добијања аутокефалије. Како истиче наш саговорник, важност тог догађаја огледа се пре свега у томе што су Срби после 1219. године пред свим црквеним центрима, православним патријаршијама на истоку, Охридској архиепископији, али и Римској цркви, били препознати и прихваћени као народ који има аутокефалну цркву, с правом да на темељима православног предања и традиција које је учврстио Свети Сава као први архиепископ самостално узрастају и напредују у вери и дају сопствени допринос православној култури на Балкану и шире.

– Устројство Српске цркве које је постигао Свети Сава, с његовом разгранатом духовном, канонско-правном, књижевном и епископском делатношћу, коначно је учврстило идентитет Срба као православног народа који у оквирима православног хришћанства негује сопствено духовно наслеђе које ће се у каснијим вековима дефинисати кроз термин и идеју светосавља. Свети Сава је нову српску цркву повезивао с јерусалимским и цариградским духовним, црквеним и богослужбеним традицијама које су биле вековне традиције источне православне цркве. Већ 1221. године Свети Сава је организовао Сабор у Жичи где је идентитет новоформиране српске цркве засновао на предању Васељенских сабора и учењу великих отаца цркве. На тим догматским нормама се и до данас заснива идентитет Српске православне цркве и Срба као православног народа. Штавише, на основу таквог предања Светог Саве, Србе као православни народ и у средњем веку па и данас препознају остале православне цркве и народи. Дакле, чин оснивања аутокефалне Српске цркве био је догађај који је изразио саборну идеју јединства православних народа и цркава у чију ширу заједницу су од 1219. године укључени и Срби – каже др Марјановић.

Он истиче да су темељи на којима је Свети Сава оснивао српску цркву и њену аутокефалију одржали српски народ кроз векове турског ропства када су Срби, без своје владарске династије и под турском влашћу једино у патријарсима и свештенству српске цркве имали своје духовно упориште.

– У доба туркократије на Балкану, Срби су имали манастире – задужбине својих владара средњег века, а српска црква је неговала и одржавала култ светих краљева из династије Немањића и светих српски архиепископа и патријараха. Светитељски култ Светог Саве с његовим моштима које су се налазиле у Милешеви превазилазио је чак сам домен вере која је означавала припадност Срба православном хришћанству, већ је представљао и надахнуће за борбу за слободу – каже др Марјановић.


(Фото Д. Јевремовић)

Цењена у православном свету

На трону Светог Саве, како се то обично каже, данас је 45. поглавар српске цркве, патријарх Иринеј, она је једна од четрнаест аутокефалних православних помесних цркава, а њена дуга историја и трајање огледају се, између осталог, и у томе које место заузима у редоследу православних цркава.

– Шесто место које Српска православна црква данас заузима у црквеним диптисима говори нам пре свега о њеној древности, али и о њеном духовном угледу оличеном у њеној постојаности за одржање православне вере и културе на просторима Балкана кроз векове. Међутим, питање црквене аутокефалије данас се намеће и као болно питање у односима помесних православних цркава када оне дозволе различитим центрима политичке моћи да зарад својих интереса, који немају ништа заједничко са духом и етосом православља, утичу на унутрашњи живот цркве и њено устројство. У години када славимо осам векова аутокефалне цркве, треба посебно нагласити да је Свети Сава постигавши аутокефалију то учинио у сагласности и јединству са свим осталим источним патријаршијама, Цариградом, Александријом, Антиохијом и Јерусалимом – наглашава др Драгољуб Марјановић.

Патријарси као народне вође

Српски устаници у Банату крајем 16. века носили су барјаке с ликом Светог Саве, а сам пећки патријарх Јован Кантул организује борбу српског народа за ослобођење, каже наш саговорник.

– Ти векови су дакле доба када српски патријарси као црквени вођи имају и улогу етнарха, односно народних вођа који воде и заступају свој народ пред Турском царевином и боре се како за опстанак аутокефалне цркве, тако и за народни опстанак – наводи др Марјановић.

Српска црква од краја средњег века до модерног доба и доба устанака у 19. веку је чувар подједнако духовне и световне културе Срба, као јединог темеља било каквог историјског опстанка и трајања једног народа, додаје наш саговорник.

– Све то не би било могуће да је сасвим нестало Српске цркве у два покушаја њеног укидања под Турцима, 1463. и 1766. године. Слабљење утицаја или присуства Српске цркве у народу довело је, услед тешких историјских околности, до преверавања становништва, нарочито западно од реке Дрине, што је додатно поделило српски народни корпус на православни, муслимански и римокатолички, од којих су се последња два током векова бурних и често крвавих историјских процеса коначно одвојила од српског идентитета формираног на темељима православног наслеђа још од средњег века – истиче др Марјановић.

Пећка патријаршија духовно седиште

Четрнаест година од стицања самосталности српске цркве, Свети Сава је 1233. изабрао за свог наследника на челу цркве игумана манастира Жиче, Арсенија који је тако постао други српски архиепископ. Човек мира и утехе, како га описују житија, и један од најбољих ученика Светог Саве, архиепископ Арсеније 1253. године одлучује да седиште српске цркве из Жиче, која је била исувише изложена непријатељским нападима, премести у Пећ где гради Цркву Светих апостола.

Године 1346. српска црква је уздигнута на ниво патријаршије, а у Пећи је устоличен први српски патријарх Јоаникије Други. Тридесетих година прошлог века на месту где је била зграда Митрополије београдско-карловачке подигнуто је у Београду ново здање, зграда Патријаршије, преко пута Саборне цркве. Ту се налази и кабинет српског патријарха, а у овом здању заседају и највиша црквена тела. Иначе, пун назив титуле српског патријарха је архиепископ пећки, митрополит београдско-карловачки и патријарх српски.


(Фото СПЦ)

Комплексне историјске околности

Објашњавајући какве су биле тадашње историјске, а какве црквене прилике, др Марјановић наглашава да је тешко рећи када се тачно Свети Сава одлучио да се избори за добијање аутокефалије за српску цркву – 1219. година је завршна тачка, а не почетак.

– Већ његово опредељење да се посвети монашком животу на Светој Гори може се посматрати и у контексту рада на стварању независне цркве, а нарочито оснивање независног и самоуправног манастира Хиландара с благословом византијског цара Алексија Трећег Анђела, будући да је тиме српско црквено питање постављено у ширим међународним односима тога времена. Историјске прилике су крајем 12. и почетком 13. века биле комплексне на широком подручју од Србије, преко Цариграда све до Свете земље, јер то је духовни простор у којем се препознаје и признаје стварање аутокефалне српске цркве. Срби од половине 12. века имају нову владарску династију на челу са Стефаном Немањом који се својим „другим крштењем” у Расу од руке православног епископа определио за православни образац исповедања вере и усмерио Србију ка византијским културним и политичким обрасцима. Везе, па и родбинске, које су први Немањићи успоставили с царском кућом Анђела у Цариграду одиграле су извесну улогу и у погледу немањићке црквене делатности. Међутим, ови односи су нагло прекинути падом Цариграда под крсташе 1204. године. Стварају се државе наследнице Ромејског царства у Никеји и Епиру са чијим владарима Немањићи имају динамичне односе. У црквеном погледу, српске земље су још од 11. века биле под јурисдикцијом православне Охридске архиепископије, док су у зетском приморју градови попут Бара, Котора и Дубровника и области које су им припадале биле под јурисдикцијом Римске цркве. У Цариграду је у то време основано такозвано Латинско царство које је у духовном погледу било потчињено Римској цркви, док је православни цариградски патријарх столовао у Никеји, у Малој Азији – каже наш саговорник.

У таквим, дакле, приликама, када се много тога ломило и преломило између Истока и Запада, Светог Саву на празник Успења Пресвете Богородице 1219. цариградски патријарх Манојло Сарантен, уз сагласност цара Теодора Првог Ласкариса, хиротонише у Никеји за првог српског архиепископа чиме српска црква добија аутокефалност, чин који ће умногоме обележити и пут српске цркве, али и српског народа.

 

 

 


Коментари8
74909
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Драгољуб Збиљић
Не зна се тачно шта је DAN у коначном хтео рећи. Тачно је ад су Срби имали посебно ћириличко писмо макар у једном знаку различито од бугарске, руске и још које ћирилице и да је српска ћирилица имала неколико својих "реформисања". Оба данашња је углавном резултат рееформисања српске ћирилице од Саве Мркаља и Вука Караџиаћ. Та реформисања су за ширу причу и оцену од слободног места овде. Посебно се може говорити о томе како су Срби већински изгубили ћирилицу до данас. Али се зна веза СПЦ-а и Ћир
Pecko Beli
U crkvenom pogledu srpske zemlje su jos od 11 veka bile pod jurisdikcijom pravoslavne Ohridske arhiepiskopije, dok su u zetskom primorju gradovi poput Bara ,Kotora, Dubrovnika i oblasti koji su im pripadali bili pod jurisdikcijom Rimske crkve. Sveti Sava je 1219 od patrijarha Sarantena hirotonisan u Nikeji za prvog srpskog arhiepiskopa, cime srpska crkva dobija autokefalnost.
др Милан Лекић
Од Првог Васељенског сабора до пада Задра 1204. године читав источни Адриатик (тема Далмација-Србија) био је под управом стратега задарског и јурисдикцијом Цариградске патријаршије, ЦП ( Сплитска АЕ, Далмација, Босна, Захумље, Травунија, Дубровник; Драчка АЕ, Диоклија, Бар, Котор), а од 1219-1459 Српске архиепископије и патријаршије. Делови Охридске АЕ-ЦП Рас 1129., а Липљан и Призрен око 1180., улазе у државно-политички простор Српске земље, односно од 2019. под управу Српске цркве...
Препоручујем 7
др Милан Лекић
Велики празник, а др Марјановић у духу тенденциозне хиперкритичности катедре са које долази и даље понавља и "цементира" старе историјске фалсификате. Свети Сава и Симеон то не заслужују! Немања је крштен само по православном обреду, а тврдња да у „Доњој Зети у 11 и 12 веку нема православних цркава“ је неутемељена (Constant, Pariz,1720). „Латинско царство“ и утицај латинског патријарха – простирали су се само унутар зидина Цариграда, са малим коридором до Црног мора – и то је све. Редом...
Драгољуб Марјановић
Што се тиче ваше претенциозне тврдње да у париском рукопису Немањиног житија не постоји помен латинског крштења, где оптужујете Шафарика да је измислио тај детаљ, варате себе и српску јавност и уносите непотребну забуну. Љиљана Јухас Георгијевска је у својем раду "прилог тумачења једног места у житију светог Симеона" Археографски прилози 3, дала испис из Париског рукописа где се наравно помиње и латинско крштење. Саветујем вам да прочитате тај важан рад на ову тему где је све разјашњено.
Препоручујем 1
др Милан Лекић
У Житију Св. Симеона које је написао његов син Стефан Првовенчани, а чији се најстарији текст (13 вијек) налази у париској Националној библиотеци, не постоји податак о латинском крштењу Немањином. Тога нема ни у Горичком зборнику (Никон Јерусалимац, Јелена Балшић, 1441-1442), а ни у једном српском љетопису! Нажалост, од 1902. године у школске програме унесена је Шафарикова редакција тог Житија са интерполираним „латинским крштењем, јер у Диоклији није било грчких цркава" Pamatky... 1851,Prag)...
Препоручујем 6
Драгољуб Збиљић
У духовно-црквеном и културном погледу треба истаћи да је православље и Српска православна црква од свог осамостаљеањ биал идентитетски везана за ћириличко писмо које је имало нееодвохјив значај од значаја Свете Српсек цркве и српског народа. Због тако великог значаја ћириличког писма које је од почетка писмо Српске православне цркве и српског веррујзућег и побожног народа, српско ћириличко писмо је кроз векоев прогањано, забрањњивано и, најзад, у 21. веку спаљивано у књиагма и чекићано.
DAN
Ту, нереформисану ћирилицу имају и Руси и Бугари па нису Срби али су православни. Чак је и покушавана бугаризација са том истом ћирилицом али нереформисаном, бугарском ! Наша ћирилица је реформисана тако што су избачена "руска" слова, убачено Ј и нека новокомпонована од пре и од Вука ! Молим објавите !
Препоручујем 9

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља