недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:59

Међусобне оптужбе нису решење за вршњачко насиље

Аутор: Наташа Јовановић Ајзенхамерсубота, 05.10.2019. у 18:00

Наравно, да би се било који проблем решио мора се поставити питање његовог узрока, али контрапродуктивно је када дође до „унакрсне ватре” оптуживања јер се тиме готово ништа не постижеПочетак школске године обележио је, нажалост, још један случај бруталног вршњачког насиља. Није ми намера да улазим у анализу конкретног случаја који се догодио у Барајеву (тиме се баве надлежне службе), али желим да укажем на феномен који се понавља сваки пут када у јавност изађе нови пример насиља међу младима. Наиме, када се говори о томе на дело сваки пут ступа исти сценарио у коме се различите стране међусобно окривљују, а дебата која се „врти” око питања „Ко је крив?” по правилу се још више распламса у онлајн коментарима испод медијских извештаја, као и на друштвеним мрежама.

Сваки пут пратимо својеврсну „унакрсну ватру“ оптужби у којој се много више говори о томе ко је крив уместо о томе како да се нађу решења и методи превенције. У случају који се десио пре неколико дана полемика је додатно заоштрена због отвореног писма наставника.

Овако отприлике изгледа та „унакрсна ватра”: Родитељи упиру прстом у школу и наставнике, питајући: За шта нам служи образовни систем ако не може да заштити децу од бруталног малтретирања? Зар није прва и основна улога школе да осигура безбедност и услове за нормалан психо-физички развој деце? Наставници, школски психолози и педагози затим „враћају лопту”: Како ми можемо за само неколико сати наставе недељно да исправимо оно што су родитељи запуштали годинама? Шта да се ради са ученицима чији родитељи никада не долазе на родитељске састанке, на телефонске позиве се не одазивају и ни на који начин не сарађују са школом? Да ли је фер сваљивати целокупну кривицу на школу и на професоре који имају велики број ђака и, као што је познато, не тако сјајна примања? С друге стране, многе породице се суочавају са драстичним егзистенцијалним проблемима (сиромаштво, болест итд.) и не могу саме да се изборе са изазовима васпитања деце.

Да ли је у реду у таквим приликама кривити родитеље због понашање деце? И док на релацији школски систем–породица прашти међусобно оптуживање ко је крив (или прецизније – ко је више крив), по неписаном правилу дође се до закључка да живимо у друштву у коме доминира култура насиља и где се свађе и туче свакодневно пласирају кроз различите садржаје попут ријалити програма. На крају се, дакле, сви сложе да је криво друштво које дозвољава да се, кроз различите канале и на разне начине, насиље нормализује и постане део свакодневице.

Истина о томе ко је крив налази се вероватно на средини „унакрсне ватре” оптужби. Свакако да у нашем друштву (али и у већини других), пре свега из комерцијалних разлога, постоји медијска култура насиља. Интернет и друштвене мреже само су још један канал кроз који ће мучења, малтретирања, туче и слични садржаји доспети до скоро свих, па и најмлађих чланова друштва. То јесте општи контекст у оквиру којег треба анализирати феномен насиља међу младима и то јесте веома важан, али не и једини фактор.

Наравно да родитељи сносе највећу одговорност за понашање своје деце, међутим, породица из разних разлога може да западне у кризу и школа би морала да допуни и помогне у правилном развоју детета. То не би смеле да буду супротстављене и сукобљене, већ комплементарне стране које раде на истом задатку а то је добробит деце. С друге стране, домет образовног система је лимитиран и наставници не могу да сносе сву одговорност за понашање ученика посебно ако родитељи не сарађују. То даље отвара још неколико питања, Рецимо, каква је улога центара за социјални рад у превенцији вршњачког насиља? Или : Да ли је акција „Школа без насиља”, спроведена у неким образовним установама, дала очекиване резултате, и ако јесте, због чега није шире примењена?

Ако изузмемо сензационалистичко извештавање од кога нема никакве користи (а има штете), мислим да је добро да се у јавности говори о вршњачком насиљу и да се тако развија свест о обиму и распрострањености тог проблема. То је и начин да се пружи подршка жртвама чији број више није мали. Наравно, да би се било који проблем решио мора се поставити питање његовог узрока, али контрапродуктивно је када дође до „унакрсне ватре” оптуживања јер се тиме готово ништа не постиже. Узрока има много а то значи да и одговорних има много. Није суштина у питању ко је највише крив, већ на који начин сви заједно могу да пронађу решење да се вршњачком насиљу стане на пут.

Асистенткиња на Одељењу за социологију Филозофског факултета у Београду

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари6
5e601
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Petar
Nekada , ne tako davno,grupa naših profesora zatekla se u jednoj Finskoj školi. Nešto im čudno , odmor a atmosfera skoro mirna . Finski profesori samo tu i tamo prošetaju, i sve deluje za naše prilike , skoro iznenađujuće. Pitaju naši , kako je to moguće ? Finci im kažu-Kamere sve snimaju , kao i mi , svaki poremećaj discipline se boduje , a bodovi u novac , a kaznu plaćaju roditelji. Pa ako imate toliko para , vi remetite disciplinu. To je taj najefikasniji sistem svođenja nediscipline skoro
Bora
Društvo pogrešno gleda na nasilje i nenasilje. Društvo misli da je nenasilje normalno stanje, a nije tako, ljudskoj prirodi je urođeno nasilje. Nenasilje je incident, anomalija, greška istorije na koju se društvo naviklo i prihvatilo ga. A ljudski nagoni su kod mladih još jači nego kod starijih, što znači da će neki ventil svakako biti potreban...
milic
Nastavnica fizickog u jednoj OS zaustavi sukob dva ucenika poznata po nasilju.Pozove roditelje izazivaca,2 doktora kazu da znaju da im sin pravi probleme od prvog razreda,i da priznaju greske sina osmaka,ali zbog prezauzetosti oboje u poslu,ne stizu da ga vaspitaju i nauce dobrom ponasanju.Prihvataju mogucu kaznu i obecavaju veci trud oko"prevaspitanja". Ovo je ocigledan nedostatak vremena,za posvecivanje porodici i deci,kao sto smo nekada imali uz osmocasovno radno vreme.(fali jos karaktera)
Milan M. Mišković
Širi i misaono dublji kontekst u kojem bi trebalo tragati za uzrocima vršnjačkog nasilja jeste stanje sveopšte dozvoljenost u društvu koje počiva na neoliberalnim načelima i temeljnoj negaciji utopije i nade koje su suštinske za mladu generaciju. Mlada generacija je senzibilnija od svih drugih delova populacije i teško se miri sa društvenim stanjem zatvorene budućnosti. Stoga, treba joj vratiti nadu, otvoriti horizonte budućnosti.
Ристић Милан
Тема за озбиљнију дискусију "ко је крив" ,породица или школа односно друштво. Данас деца крећу у школу са шест година а када додате и обавезно предшколско са пет година када им почињу обавезе и друштвени калуп. Када се сабере време проведено у школи и обавезе које учење носи колико родитељи буду са својом децом када их нахране можда прошетају или одведу на неку приредбу,рођендан, омогуће игру или бављење неким спортом ,здрав сан уз своје обавезе да би све то омогућили својој деци.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља