Договорено је да наставе да се договарају. Односно, преговарају да наставе да преговарају. Резултати разговора власти и опозиције око изборног законодавства и услова, дакле, сасвим су опипљиви, иако је „Четам Хаус” закључан, док се полако отварају врата „Жана Монеа”.
Ако вам ови термини звуче непознато и мистериозно, а ток преговора аланфордовски, не брините. Нису јасни ни учесницима, али настављају даље. Да се не би разоткрили и како би оставили утисак да вуку конце, успут запљуну једни друге. Тек да наставе континуитет аутентичности демократије у Срба.
Шта се, међутим, дешава када се закључају иза врата и започну тајне дилове? Изненада, то су и учинили, по правилима „Четам Хауса”, на Факултету политичких наука у Београду, уз покровитељство Фонда за отворено друштво и извршног директора Милана Антонијевића, који, очигледно, има челичне живце. Преговори су трајали шест рунди и сви су остали на ногама.
Власт и опозиција су модел преговора превеле на свој начин, а као прво правило истакнуто је да се садржај састанка не износи у јавност. Модел осетљивих дебата супротстављених страна, који је установио Краљевски институт за међународне односе у Лондону, подразумева да је учесницима дозвољено давање изјава медијима, као што је дозвољено и да разговарају о садржају састанка у спољном свету. Али не и да дискутују о томе ко је присуствовао или да цитирају учеснике. Односно, да не цинкаре једни друге.
На ФПН-у је то прекршио Горан Весић, чим се појавио у делегацији владајуће гарнитуре. Ни опозиција није избегла да откуца посланика напредњака Владимира Ђукановића.
Верујем да вам се већ приспавало после ових сувопарних објашњења. То је и циљ оваквих модела, који симулирају демократију, а заправо су њена негација. Зашто би, иначе, одједном испарио „Четам Хаус”, а потом у јавни простор изненада упао „Жан Моне”? Премештено је и место ћаскања иза затворених капија. С ФПН-а представници власти и опозиције преселиће се у Скупштину Србије.
(Драган Стојановић)
Нови модел има девет тачака и назван је по идеологу и једном од очева ЕУ. Цитирањем девет тачака „Монеовог” формата дијалога обесмислио бих саму идеју постизања компромиса. Наиме, док их изанализирају, супротстављене стране забораве зашто су се и окупиле и око чега треба да се договоре. Овај формат, рецимо, искључује сваку медијску комуникацију док се не дође до конкретног исхода, као и да ништа није договорено док се све не договори!
Како се наводи на сајту Европског парламента, тиме се јача способност политичких лидера да развију истински унутарстраначки дијалог и да изграде консензус неопходан за стварање демократске парламентарне културе и поверења. Осећате ли како вас је запљуснуо талас општих места, тако својствен бриселској бирократској машинерији?
Али, ко је био Жан Моне? Француски политички и економски саветник поседовао је неформални утицај и снагом логике својих аргумената успео је да убеди изабране представнике народа у исправност идеја које је заступао. Већ са 16 година напушта школовање, јер отац у њему препознаје огромне способности. Како за трговину пићем, тако и за кројење света.
Није му требала чак ни средња школа да би створио европски политички естаблишмент. На докторат није ни помишљао. Већ у 31. години постао је заменик генералног секретара Друштва народа, потом је био саветник кинеске националистичке владе, те помагао у реорганизацији тамошње железничке мреже. У слободно време отворио је банку у Сан Франциску.
Након слома Француске у Другом светском рату, Моне је своје услуге понудио британској влади, која га је послала у Америку да надгледа куповину ратних залиха. Тамо је постао Рузвелтов човек од поверења, убедивши га да прошири капацитете америчке војне индустрије чак и пре него што је Вашингтон одлучио да уђе у глобални конфликт. После рата постао је оснивач, идеолог и отац ЕУ. Исијавао је необјашњиву моћ и један је од твораца света какав данас познајемо и у који желимо да уђемо.
Човека који се никада није кандидовао на изборима слушали су победници на изборима! Али како је његов модел, после примене у Украјини и Македонији, волшебно упао у Србију? Подсетимо се, најпре, да се председавајући Спољнополитичког одбора Европског парламента Дејвид Мекалистер изјаснио против бојкота избора дела опозиције, а на сличној позицији је и Метју Палмер.
Међутим, после Мекалистера, у Београд су дошли његови изасланици Едуард Кукан и Кнут Флекенштајн, који су разговарали с властима и опозицијом. И нису зуцнули. У складу с правилима „Монеа”: нема комуникације с медијима док се све не заврши. Мекалистер је коментарисао идеју о бојкоту избора, али није говорио ко му је шта о томе рекао, поштујући модел „Четам Хаус”.
У овој игри сенки потребно је донекле сакрити подршку Александру Вучићу, пред финализацију преговора о Косову, а истовремено пронаћи часни излаз за опозицију окупљену око Савеза за Србију, која се већ изјаснила да ће бојкотовати изборе.
Тако ће Запад бити сит, а Вучић и опозиција на броју! Сви ће говорити да су победници „Монеовог” формата, иако је резултат унапред постигнут. Да није тако, Жан би се, за живота, кандидовао на изборима. Али зашто би се бавио таквим ситницама као што су воља народа и интерес јавности? Није ли иронија да нам управо то спочитавају његови наследници?
