уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:01

Седамдесет година страха, наде и прогреса

Првог октобра 1949, са Капије небеског мира, на улазу на Тјенанмен, Мао Цедунг је објавио је да је Народна Република Кина проглашена, као и централна влада новоуспостављене државе
Аутор: Бранислав Оморацуторак, 01.10.2019. у 18:00
Tјананмен (Фото EPA/EFE/How Hwee Young)

Ове године, обележава се седамдесета годишњица оснивања Народне Републике Кине. Двадесети век почео је хаотично, а завршио се радикализацијом реформи које је осмислио Денг Сјаопинг, а наставили политичари после њега. Кина је данас и даље на том путу.

Првог октобра 1949, са Капије небеског мира, на улазу на Тјенанмен, Мао Цедунг је објавио је да је Народна Република Кина проглашена, као и централна влада новоуспостављене државе.

Пре 1949. године Кинези су живели у земљи растрзаној сукобима. Последња династија Ћинг окончала је своје постојање 1911. године. Оснивањем Републике Кине 1. јануара 1912. започиње деценијама дуг период нестабилности обележен годинама Господара рата између 1916. и 1928, релативне стабилности током Нанкиншке декаде до 1937, јапанске инвазије која је окончала време умереног напретка и грађанског рата који је сам однео најмање пет милиона живота, а читав период од 1900. до 1949. године више од 23 милиона живота. Тај период био је обележен и интелектуалним расправама о узроцима кинеских невоља. Дуго времена, власти су веровале да је живот „прекоморских варвара” сиромашнији од кинеског начина живота. Рецимо, познати реформатор Канг Јоувеи је 1898. тврдио да „све чиме се Запад дичи у Кини постоји више хиљада година”.

Међутим, почетком 20. века, долази се до револуционарне идеје да Кинези могу понешто и да науче од Европљана, јер су војна, политичка и економска надмоћ потоњих постајале све очигледније. Губитак примата у свету и суочавање с тим да више не представљају првака иновација у науци и у другим областима, многе је окренуло ка критици кинеске културе, пре свега конфучијанства. Шест главних принципа овог система учења су: Јен, као добра воља и емпатија, Ји, као чување природе и човечанства, Ли – исправно понашање и пристојност, Чин што представља мудрост, Син што означава верност и поузданост и Ти – власт је добра ако одржава економску добробит. Најрадикалнија осуда кинеске традиције долазила је од покрета „4. мај”. Студенти, махом левичари, иступили су 1919. против Версајског споразума и тражили поврат кинеских територија предатих Јапану. Такође су тражили кажњавање званичника умешаних у издају националних интереса. Пасивност кинеских политичара везивали су за културу која негује бесконфликтне вредности, те поручили да је боље да пропадне сва прошла култура него нација. Пропагирањем нових вредности, као што су индивидуализам и женска права, оба уместо патријархалне породице, демократија и егалитаризам, поглед у будућност уместо у прошлост и претензијом на улогу демијурга историје, осигурали су веома битно место у кинеској историји, прекретницу после које више ништа неће бити исто. Разлог за то је што је Комунистичка партија Кине суштински настала из овог покрета.

Историја Кине од 1949. обилује догађајима који се могу сажети у неколико речи: нада, страх и у светској историји ретко забележен напредак. Крајем 1949, комунисти су овладали читавом континенталном Кином и грађански рат између потоњих и националистичких формација Куоминтанга је завршен. Првих десет година по окончању сукоба прошло је у изградњи друштва по узору на СССР. Земља је индустријализована, привреда национализована, а приватна имовина укинута. Производња је у том периоду расла по стопи и до 19 одсто годишње. Позитиван тренд је прекинут са Великим искораком напред између 1958. и 1962. када је економија доживела велики корак уназад. Пољопривредна и индустријска производња доживљавају драстичан пад. Захлађење политичких односа са СССР-ом и опозив совјетских стручњака даље је допринео продубљењу кризе. Између 1961. и 1962. дошло је до пада броја становника, што је био такав тек трећи случај у, до тада, 600 година дугој кинеској историји евидентирања броја становника. Нову друштвену кризу изазвала је Културна револуција, започета 1966. године. Она је имала за циљ да сузбије контрареволуционарне и капиталистичке активности и растуће „десне елементе” у друштву. Смрћу Мао Цедунга 1976, Културна револуција је и званично завршена, а Једанаести пленум Комунистичке партије одржан 1981. означио је овај догађај као „најодговорнији за најтежи неуспех и највеће губитке које су претрпели Партија, земља и народ од оснивања Народне Републике”.

Од 1978. до 1992. најважнија политичка личност Кине био је Денг Сјаопинг. Његове речи да „социјализам не подразумева дељење сиромаштва” или „бити богат је славно”, представљале су лозинку за почетак најопсежнијих реформи које је свет скоро видео. У последњих неколико деценија, земља је стабилизована економски и политички. Догађаји на Тјенанмену 1989, када су се сукобиле две визије развоја – студентска која је за узор имала Горбачовљеве реформе и тадашњег руководства које је сматрало да економске реформе морају да претходе другим реформама – имали су за исход сукоб који је и даље у свежем сећању друштва. Све што видимо од тада даје за право другој опцији.

Социолог
Вејфанг – Шоугуанг, Кина

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари2
792cc
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Милан М. Мишковић
КП НР Кине је умрежена у глобализацијске, капиталистичке, неолибералне токове , тако да не тежи нити доприноси одржавању класне идеолошке равнотеже у свету. Упркос чињеници да КП НР Кине данас има скоро 90 милиона чланова, у свету нема опасности нити страха од социјалне револуције у 21. веку, јер за такву врсту друштвених промена нема међународног државног ослонца, као у доба хладног рата. Услед тога, класни отпор потлачених и експлоатисаних класа сведен је на социјалне протесте и буне.
феликс1956
Денг Сјаопинг је и сам био жртва "културне револуције". Два-три пута је смењиван са функцијаи политички прогањан. Међутим, имао је подршку Чу Ен Лаја, блиског Маовог сарадника и премијера НР Кине. Он га је извлачио из политичке изолације и враћао на дужност. А 1978. године, као што пише у чланку, постао је најважнија политичка личност Кине. Интересантна је фраза "...није важно да ли је мачка бела или црна. Важно је да лови мишеве".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља