Трг галерија у Новом Саду јединствено је место – на удаљености од само неколико десетина метара једна од друге налазе се три драгоцене установе које посетиоцу жељном уметности нуде несвакидашње искуство доживљаја нашег стваралаштва од осамнаестог, па све до краја седамдесетих година прошлог века. Поред Галерије Матице српске, која даје богат увид од најранијег поменутог периода, укључујући и 20. век, и Спомен-збирке Павла Бељанског, чија колекција продубљује наша сазнања о дометима великана модернизма који су радили између два светска рата, Галерија ликовне уметности поклон збирка Рајка Мамузића, као нека врста логичног наставка, одводи нас у послератни период и прву генерацију тада стасалу. Ти звучни аутори чине чланове Задарске, Београдске и Децембарске групе, и делимично Једанаесторице. Човек чије име носи ова галерија заслужан је за то, а ове године, тачније 23. октобра, она обележава 45 година од отварања, уз наду да ће следећи и све будуће рођендане дела која чува дочекати свакако у истом, али мало дотеранијем изложбеном простору.
Летос смо имали прилику да у овој кући видимо избор од 48 скулптура из вајарске збирке, та је изложба затворена крајем августа, али цела колекција, чији ће се део, након кратке паузе, за две недеље поново наћи на сталној поставци, заслужује да се детаљније осветли.
– Од почетних 438 слика, скулптура, графика, цртежа и таписерија 35 уметника у Основном фонду, данас их, заједно са проширеном Збирком Основног фонда, има око хиљаду – каже за „Политику”, Ана Ракић, виши кустос Галерије ликовне уметности поклон збирке Рајка Мамузића.
(Фото: лична архива)
Међу реномираним именима тадашње морфолошки разуђене ликовне сцене има и академика САНУ и професора, свакако стваралаца који су пленили и не престају да плене пажњу: Љубица Цуца Сокић, Стојан Ћелић, Милорад Бата Михаиловић, Мића Поповић, Младен Србиновић, Петар Омчикус, Бранко Филиповић Фило, Едо Муртић, Лазар Возеревић, Лазар Вујаклија, Александар Томашевић, Зоран Петровић, Мајда Курник, Марио Маскарели, Александар Луковић, Никола Кока Јанковић, Славољуб Богојевић, Матија Вуковић, Јован Солдатовић... Може се рећи да је неспорно реч о личном афинитету Рајка Мамузића којим је колекција формирана, али додатан значај овом списку даје чињеница да је Лазар Трифуновић 1972, а што је забележено у књизи критика и есеја посвећеној галерији, рекао да њена збирка има „изузетну уметничку, историјску и материјалну вредност”.
Наша саговорница издваја нека од дела која су посебно занимљива из угла струке, што може бити путоказ и за публику.
– „Портрет Вере Божичковић” Миће Поповића и „Жена у плавом” Петра Омчикуса могу се сматрати истакнутијим делима које поседујемо из периода ранијих радова чланова Задарске групе. „Аутопортрет” Ксеније Дивјак такође је пример за анализу многих аутопортрета ове сликарке, потом ту су „Материнство” Лазара Возаревића из његове фазе кубизирања византијских мотива и „Двојни акт” Младена Србиновића, из дела његовог кубизираног опуса уз елементе моделовања. „Хамлет без публике” карактеристичан је за Александра Луковића, који нам преноси неке универзалне поруке о човечанству путем позоришних и циркуских сцена, а истакла бих и дело „Монструм универзалис” Милана Поповића, који је био маргинализован, али је Мамузићу његова фантастична фигурација била блиска. На крају, академик Никола Јанковић је незаобилазан и његово дело „Портрет Нандора Глида” – наводи Ана Ракић.
Како додаје, Мамузић није имао формално уметничко образовање али је био тој области наклоњен, прилично радознао и отворен, неки би рекли и смео. Она овом приликом подсећа на сплет околности, у широј јавности ређе помињаних, које су колекционара усмериле ка сликарству и које сежу у детињство и његово познанство са Савом Шумановићем, у чијем је атељеу често боравио као дечак.
– Та љубав опстала је и током Другог светског рата, док је Мамузић био задужен у Агитпропу Треће армије за сектор културе и штампе. Водио је групу од 14 уметника, преко којих се и упознао са првом послератном генерацијом наших стваралаца. На њега су утицале и политичке околности након 1948, када се у нашoј уметности одражава слободније расположење и успоставља континуитет са предратним, европским наслеђем и париском школом. У том периоду био је, између осталог, ангажован на пословима другог секретара Матице српске. Међутим, за настанак збирке пресудан је био његов повратак у родни Земун, где је обновио контакт са младим уметницима који су радили у колонији на Старом сајмишту, врло брзо постао је њихов покровитељ, како саветима и потрепштинама, тако и новчано, а на идеју да оформи колекцију почетком педесетих подстакао га је Лазар Возаревић. Многи од њих временом су му постали пријатељи који су му дела и поклањали – закључује кустоскиња.
