недеља, 08.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:52
ТЕМА НЕДЕЉЕ: ЗАШТО СРПСКИ КАПИТАЛ НИЈЕ ПОЖЕЉАН У РЕГИОНУ

Широм смо отворили врата за страни капитал

Шта то нашим привредницима смета на домаћем терену, па морају своје империје да увећавају ван Србије, пита Милорад Филиповић, професор Економског факултета
Аутор: Маријана Авакумовићпонедељак, 23.09.2019. у 14:33
Аеродром у Порторожу у власништву Миодрага Костића (Фото Аеродром Порторож)

Некритичко и беспоговорно прихватање готово свих захтева Европске уније за либерализацију различитих аспеката кретања токова робе и капитала довело је до тога да је Србија данас земља с максимално отвореним вратима за прилив страних инвестиција (што се и додатно стимулише додељивањем подстицаја), док за разлику од тога нема реципрочних мера са стране бивших југословенских република, пре свега Словеније, Хрватске и Црне Горе, сматра Милорад Филиповић, професор Економског факултета у Београду.

– У многим случајевима препреке нису законске („јер ми поштујемо европске прописе као чланице ЕУ”), већ административне, бирократске и постављене на локалном нивоу (нпр. дозволе и сагласности – као на пример „ми смо вас прихватили као инвеститора, али морате с локалном самоуправом да решавате проблеме”). Реч је о перфидним покушајима онемогућавања пласирања српског капитала, јер се он осећа као недобродошла конкуренција. Поједине компаније које су ипак прескочиле те препреке и опструкције показале су да „није битно које је боје мачка, већ да хвата мишеве”, па су ипак успешно започеле послове у Словенији (хотели у власништву „МК групе” и слични) – наводи Филиповић.

Према његовим речима, посебан случај је Хрватска, коју и њени бизнисмени, као на пример Емил Тедески недавно, критикују да су сувише затворено друштво које се и данас понаша у многим аспектима као да су сукоби из прошлости још увек у току или су завршени јуче, а не пре скоро 25 година.

– Не чуди узбуна око „Краша”. Сетимо се само панике са „српским чоколадицама у новогодишњим пакетићима за хрватску децу” од пре неколико година. Нажалост, на челу подстицања такве атмосфере често су највиши државни представници, па не чуди да и обични грађани потпадају под такву климу. Међутим, како је Хрватска постала изразито емиграционо подручје од уласка у ЕУ, сасвим је сигурно да ће се појачати ангажовање радника из Србије и БиХ, те ће и приступ капиталу из ових земаља бити олакшан – каже Филиповић.

Наш саговорник сматра да ће се с временом сасвим сигурно смекшати позиције и мишљење о улагањима пословних људи из Србије, али је, по његовом мишљењу, кључно питање: због чега наши бизнисмени нису прво исцрпли могућности профитабилних улагања у Србији, па да након тога вишкове капитала којима располажу улажу у ширење на регионалном тржишту.

– Шта им то смета на домаћем терену, па морају своје империје да увећавају ван Србије? Да ли се ради само о атрактивности тржишта (ниједно тржиште бивших република није по снази веће од српског) или су у питању неке друге препреке на које наилазе код куће? Да ли су те препреке економске природе и зависе ли од економске политике која се води – пита професор Економског факултета.

Економиста Саша Ђоговић, сарадник Института за тржишна истраживања, каже да се сталне политичке тензије на релацији Загреб – Београд рефлектују и на бизнис. Према његовим речима, у Хрватској постоје одређене квазиадминистративне препреке, као оправдање за некога ко није пожељан.

– Тамо углавном пролазе мале српске инвестиције, али веће су на радару јавности. Видели смо ових дана да за улазак на хрватско тржиште постоје заобилазни путеви, као што је урадио Шарановић преко берзе. Хрватска, иначе, није расположена за долазак страних предузећа, не само српских – додаје Ђоговић.

С друге стране, каже он, не може се рећи да је словеначко тржиште затворено за улагања српских привредника. Црна Гора, Македонија и Босна, у којој послују „Телеком”, „Дунав осигурање”, Комерцијална банка, такође су отворени за инвестиције наших привредника.

Несразмеру између улагања словеначких и хрватских предузећа у Србију и наших тамо објашњава чињеницом да је у Словенији и Хрватској процес приватизације завршаван када је код нас почињао.

– Не видим ништа лоше у томе да неко дође овде ако плаћа порез и добро послује. То више не би требало да буде тема, да ли је Србин или Хрват. Дакле, ако неко повећава вредност компаније, ради у корист предузећа, запослених и читавог друштва, добро је дошао – каже Ђоговић.


Коментари15
caa71
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Иван Грозни
Ми стално кукамо како нам не дају да улажемо у земље у окружењу. А ко нам то брани да улажемо у остатку света?
Бранислав Станојловић
Само тако! Распродајте све! Дајте контролу над српском економијом 4ом Рајху!
Boki
Ko vam je kriv kada niste u stanju sami rukovoditi? Ko ne ume biti svoj gazda, taj ume biti tuđi sluga.
Препоручујем 5
Леон Давидович
И државно власништво имало је неких предности. На пример држава је могла да отвара предузежа у неразвијеним срединама и тако обезбеди опстанак становништва у тим срединама. Приватно власништво занима само зарада и то најчешће у већим срединама са добрим комуникацијама, а баш их брига за неразвијене области. И наравно баш их брига уопште за државу и њено становништво.Због боље зараде становништво се одлучује за одлазак у земље са бољом зарадом. Све су то губици за државу.
Gustav Floberka
Koliko od tih "političkih fabrika" je pravilo dobit nije pitanje jer je odgovor "nula". Koliko ih je uopšte preživelo izlazak iz samoupravnog socijalizma, ukazuje na uspešnost te politike. Ali koga briga za gubitke kad se radi sa tuđim parama - uostalom, nečiji gubitak je nečiji dobitak. Umesto fabrika, mogli su te ljude da plate da budu rendžeri, da čuvaju šumu, vodu, prirodu... tako bi ostali tamo, radili svoje posede, i činili dobro celoj zajednici, umesto pravljenja večitih gubitaka..
Препоручујем 1
Леон Давидович
@ Gustav Успешност неког предузећа није условљена власништвом већ је резултат пословања предузећа. Сваки дан читамо о неким приватним компанијама које су банкротирале или су у губитцима. Дакле питање власништва није алиби који ће неког заштити од лошег пословног успеха.
Препоручујем 2
Прикажи још одговора
Milan M. Mišković
Političke elite periferijskog kapitalizma, gde spada i Srbija, pravdaju vlast ulaskom kapitala koji beži iz centra EU u potražnji za jeftinom radnom snagom. Strani kapital otvara vrlo slabo plaćena radna mesta, ucenjuje i lišava moći sindikate i radnu snagu. U bojnom polju nije više sukob sindikata i kapitala nego nacije pritiv nacije. Ideal nije ne biti eksploatisan, nego biti uposlen i stalno eksploatisan. Na delu je represivna tolerancija kapitalizma. Antikapitalizm nema organizaciju.
vera
Tvrdim da su glavni krivci za rasprodaju Srbije ekonomisti ! Od te struke se ocekivalo da usmerava STRUCNO privatizacije, a ona se sada budi ovakvim zakasnelim komentarima ! Niste valjda mislili da smo mi, obicni gadjani posle samoupravljanja mogli da razumemo akcije, dividende i ostale stvari koje su odjednom izronile ! A narocito zasto sve budzasto prodajete nekim stranim ljudima ? Zasto su ekonomisti cutali kad su tada jedino oni mogli znati sta se zbiva ? Jako ih osudjujem !

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља