уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:01

Самоћа и туга

Аутор: Предраг Перишићпетак, 27.09.2019. у 18:00
(Фото Пиксабеј)

Седео сам у кафићу у коме седим скоро сваког дана. Поручио сам кафу и узео да прочитам новине. Келнер ми је донео кафу и доста гласно рекао: „Комшија зашто читате то ђубре?” Није било злобе у његовом гласу. Осећала се чак искрена забринутост за моје ментално здравље. „Они објављују само лажи и обмане”, то је већ рекао повишеним тоном. Људи у кафићу су се окренула према мени. Одједном се атмосфера променила. Или се мени тако учинило. Људи су ме гледали некако другачије. Нисам био уплашен., али ми је било непријатно, у мени се појавио некакав осећај кривице, без разлога и без повода. Схватио сам колико се сузио простор опште и личне слободе. Помислио сам: данас ми прописују шта да читам, сутра ће шта да говорим, прекосутра шта да мислим…. као спас зазвонио је мобилни телефон. „Ја сам доктор из психијатријске установе ’Лаза Лазаревић’. Да ли сте ви господин П.?” – „Да.” – „Имамо овде једног пацијента који тврди да вас познаје и да ви да гарантујете за њега ако га пустимо.” – „Како се зове?” – „Ђорђе В.” – „Не познајем човека.” – „Тако смо и ми мислили… Он умишља разне ствари., па је тако вероватно измислио и ваше име. Извините на узнемиравању.”

Те ноћи изненада сам се пробудио... и сетио... Ђорђе В је мој друг са Факултета. Проклета старост. Проклети заборав. Ђорђе В је био бриљантан студент светске књижевности, паралелно је студирао и Факултет драмских уметности. Био је активни учесник студентских немира ’68 године, држао ватрене говоре у Капетан Мишином здању, писао за „Студент” и „Видике”,. држао трибине у Студентском културном центру. о књижевности и политици. И онда изненада нестао из јавности. Шта се догодило са њим? Где је нестао? Нисам имао појма, нисам га видео, двадесет, тридесет година…

Ујутру сам сео у ауто и кренуо према „Лази”. Загрлио сам свог друга и питао: „Откуда ти овде? У чему је проблем?”

Говорио је тихим, једва чујним гласом: „Синоћ око поноћи изашао сам из стана да бацим ђубре. Обукао сам на голо тело баде мантил јер је контејнер испред моје зграде. Бацио сам ђубре у контејнер и са кесом ђубрета бацио и кључеве од стана које сам држао у руци.. Била је ноћ, падала је киша, нисам знао шта да радим. Попео сам се и ушао у контејнер препун ђубрета… нисам успео да нађем кључеве. У близини је полицијска станица. Отишао сам онако сав прљав у станицу и замолио да ми помогну, гледали су ме прилично сумњичаво. У међувремену док сам објашњавао шта ми се догодило, наишао је камион, испразнио контејнер и отишао. Полудео сам, почео да урлам, да вичем... Полицајци су ме затворили и ујутру превезли у ’Лазу’. Да малер буде већи био је викенд, опет сам се драо и беснео јер су ми рекли да ће доктор доћи у понедељак, тако да су ме задржали и дали ми средства за смирење. Када ме је прегледао, доктор је тражио да наведем неког пријатеља или рођака који би гарантовао за мене. Нећеш ми веровати: нисам могао да наведемо ни једно име. Жена ми је умрла. Ћерка ми живи на Новом Зеланду, знаш где је то? На другом крају Земљине кугле... ја не знам када је тамо поноћ а када подне? И увек зовем у погрешно време када они спавају, тако да сам престао да зовем и ја њих и они мене. Одједном сам схвати да сам сам на свету, да немам никога…

„Ма дај сви смо у овим годинама сами., па живимо...”

„Немам разлога да живим. Никоме не требам. и никоме нећу недостајати када ме не буде било. Када сам се нашао у невољи одједном сам схватио да немам коме да се обратим за помоћ. Цео живот помагао сам другима, а када је мени потребна помоћ нема никога. Тебе сам се сетио случајно. Читам твоје текстове у новинама. Хвала, што си дошао.”

„Ја ћу сутра отићи у твој стан са браваром. Променићу браву, донећу ти кључ и биће све у реду”

Сутрадан сам отишао са браваром у стан свога пријатеља. Стан ми је деловао као да је неко управо изашао: на столу новине и шољица напола попијене кафе, упаљено светло и укључен телевизор. Променили смо браву, узео сам нови кључ и кренуо у болницу. У соби сам затекао празан кревет.

„Где је мој пријатељ”” питао сам. – „Умро је ноћас”, одговорио је доктор. „Јел’ био болестан? – „Није..” – „Па од чега је умро?” – „Од самоће и туге..” – „Зар може да се умре од самоће и туге?” – „Као што видите, може.”

Организовао сам сахрану. На сахрани смо били само покојник и ја.. Од његове ћерке сам добио поруку да не може да стигне са Новог Зеланда јер је разведена и нема ко да јој чува децу. Јавиће ми се када дође у Београд да прода очев стан. Замолила ме је да снимим сахрану и да јој пошаљем слику да стави на „Фејсбук”. Одговорио сам да не знам како се то ради…

Дао сам читуљу за свога пријатеља, Дошао сам у кафић и раширио новине да сви виде шта читам. Конобар ми је донео кафу. Није ништа рекао. Само ме је чудно погледао. Кафа је била хладна и горка…

Професор Факултета драмских уметности

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари34
109e2
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Дамјан
Ето, па није ни чудо што пролазници прескачу или обилазе неког невољника на плочнику.... Постали смо моралне наказе, а тек генерације које васпитавамо.... Зато и умиру сами и отуђени сви од свих....
Dejan Ranđelović
Ovaj tekst je manifest 21. veka.
Gregor Zupanc
Potresno, divno, humano. Hvala.
Hedi Tark
Nema više rodbine, dece, prijatelja,, Nema više nikoga.. Svi smo sami, samo što neki još nisu obavešteni.. Ne umirite od tuge, umrite od toga što je došao red da se umre.. Ja živim kao da mi je puna kuća dece, unučića, prijatelja. Imam po neku prijateljicu kad joj nešto treba,, a imam i nekoliko što im zaista ništa ne trba. Srećna sam još uvek. Dete mi je daleko.. već me polako zaboravlja.. Život je to.. Nekome majka a nekome maćeha.
феликс1956
Па, г-дине Перишићу, као да сте писали сиже за неки филмски сценарио. А филм би био жанровски подељен, једна половина-хорор. Некад се то звало "филм страве и ужаса". Друга половина-психолошки трилер. Некадашњи "генозе (нем.-друг) Карл Маркс" би, вероватно, рекао:"...да алијенација човека од свега, па и од себе, крупним корацима маршира и кроз XXI век." За мање упућене алијенација је реч из латинског и значи-отуђење.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља