Пре неки дан прослависмо 75. годишњицу акције „Халијард” (,,Halyard”), операције познате као ,,Ваздушни мост” у којој су, крајем лета 1944. године, четници ђенерала Драгољуба Михаиловића и сеоско становништво из околине Равне горе спасли око 500 савезничких пилота, које су Немци оборили изнад наше територије. Спасене пилоте пребацила је савезничка авијација у Бари у Италији са провизорног аеродрома који су изградили четници и сељаци на пољани код Прањана. Овај опасан подухват, изведен у непосредној близини немачких оружаних снага, представља, у историји ратовања, једну од најуспешнијих спасилачких мисија. Као чин захвалности Америке, амерички председник Хари Труман, на предлог угледне комисије, постхумно је 1948. године одликовао ђенерала Михаиловића орденом Легије заслуга (Legion оf merit), највишим америчким одличјем за странце. После свега онога што се чуло и видело на церемонији прославе, као и у електронским и писаним медијима, неупућени нису могли сазнати праву истину о догађају, који је, очито смишљено, представљен као спонтана акција сељака из околине. Наравно, генерације које су одрастале у времену комунистичког једноумља, када је о свему одлучивао ,,највећи син наших народа и народности”, наша ,,љубичицa бела”, нису о томе могле сазнати ништа. Очевидно, није много боље ни данас. То потврђује недостојна, непримерена традицији српског народа и државе, прослава годишњице тог великог догађаја. Главног актера и организатора тог подвига, ђенерала Михаиловића, нико није поменуо ни на пригодној церемонији нити у медијима. Само је председник државе  у свом говору, онако узгред, у једној реченици, поменуо Југословенску војску у отаџбини.

Врло гласно критикујемо све друге који фалсификују и врше ревизију историје, а ми и даље своја поколења учимо на лажној историји, коју су нам, изгледа, у генетски код усадили Броз и његови послушници. Братоубилачки рат између четника и партизана Срба је најсрамнији део српске историје. Тај безумни рат, о којем млађа поколења још увек не знају праву истину, оставио је тешке столетње последице по нашу нацију и државу. Чак и данас потомци обе стране не могу да се на истини помире, већ товаре злочине другој страни, па и оне које она није починила. Партизанска страна, на сваки начин, покушава да одржи од Броза наметнуту симетрију између четника и усташа, ђенерала Михаиловића и Павелића и тиме наноси велику штету угледу српског народа, на радост и весеље неоусташа, необалиста и других наших непријатеља. За мислећи, непристрасни ум, ту симетрију је, из битних и бројних разлога, немогуће успоставити. Но, Броз је ту симетрију дубоко усадио у нас. Тако ни при прослави поменуте годишњице, због опште самоцензуре и страха не знам од кога, ако не од истине и самих себе, Срби, после толико лажи, нису могли сазнати истину о ђенералу Дражи Михаиловићу и његовој трагедији и трагедији његове војске. Зашто кријемо истину, коме то одговара? Нама сигурно не. Зашто другима угађамо наносећи себи велику штету? Морамо одлучно свету показати нашу истину.

Радмило Рончевић