Већ неколико пута сам у истој овој рубрици писао и о поплочавању Трга републике и платоа испред Храма Светог Саве и увек истицао добар пример који нам је оставио у аманет покојни архитекта Бранислав Јовин, како у Кнез Михаиловој у Београду, тако и на на многим другим трговима и пешачким зонама српских градова. Наводио сам примере и старих градова и њихових тргова попут Дубровника, Котора, Будве. Али то као да данашњи архитекти, или нису видели, или не знају о чему се ради.
Родио сам се у граду од кога је 14 км удаљено село Каменица, где постоји мајдан из кога се одувек вадио сиви гранит, а од њега правила „ситна коцка” осам пута осам до 10 пута 10 цм за поплочавање важних улица и путева. И није то било једино налазиште. Овај мајдан о коме је реч, радио је и у римско доба под називом Лапидарија (lapidus, lapidi, лат. – камен), али сада не ради више. Коцка се радила да траје од 50 до 80 година. И кад бисте сад уклонили асфалт са рецимо Хумске или из Небојшине улице у Београду, нашли бисте коцку у одличном стању. Неки би рекли добра подлога за асфалт. Да, али не због коцке већ зато што коцка има добру подлогу.
Почетак приче је у томе, да неко ко то хоће да ради, треба само да отвори књигу под називом „Техничар 2” и на страницама 510 и 511 и прочита да калдрма од коцке, било да је права коцка са једнаким страницама, или призма са једном дужом страницом, мора да има подлогу од 30 цм добро набијеног камена или исто толико бетона, а да се ситна коцка полаже под углом од 45 степени или у сегментним редовима са дужином тетиве од 1,25 м. И тачка.
Ко је обишао Будимпешту, Праг, или било који немачки град, видеће коцку у одличном стању, али ће видети и изванредне мајсторе који кад нешто треба да се промени од цеви или каблова, подигну коцку и све врате на место како је и било. И ту долазимо до другог дела проблема. Приметно је да кад неко нешто поправља у Кнез Михаиловој, готово никада не поправи плоче да буду онакве какве су биле и да се не примети да је нешто рађено. Шта то значи? Значи да или више нема људи који то знају да раде, или је јавашлук у делу градске власти која је за то надлежна.
Е сад да видимо шта је са нашом коцком после завршетка радова на Тргу републике. Ту заиста можемо да кажемо оно што је велики Цезар кад је, полазећи на Рим, прешао реку Рубикон и рекао: „Коцка је бачена!” Зашто је бачена? Најпре зато, што изгледа то није коцка од камена (гранита) већ од бетона, а друго, ако није добра подлога, нећете добити ни добар коловоз и ако окренете храпаву страну доле, а глатку горе, како прочитах у новинама. Рече неко, само да испреврћемо коцке. А да подсетим старије возаче и на то, како је било зими, кад одлично урађена коцка, глатка и равна, добије танак ледени филм по површини, ако се на време не поспе сољу.
А да сада не причамо ону другу, можда и важнију причу о саобраћајном решењу и урбанизму тог дела града уопште, коју је већ довољно убедљиво елаборирао ваш стални сарадник, архитекта и урбаниста Борислав Стојков.
Мирослав Симеуновић Симеун
архитекта, Београд
