четвртак, 05.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 16:23

Вредност међународних споразума

Без споразума се, наравно, не може, али у њих треба унети механизме заштите наших интереса имајући у виду извесност свих могућих манипулација и селективних тумачења
Аутор: Раде Дробацсубота, 21.09.2019. у 18:00
(Драган Стојановић)

Најзначајније питање опстанка и безбедности сваке државе је заштита њених граница и њене територијалне целовитости. Када је реч о моћним западним, углавном некадашњим колонијалним државама, атак на њихове границе и територијалну целовитост је незамислив јер су то „демократске” земље па, аналогно томе, они који желе да те границе мењају спадају у категорију терориста, анархиста, националиста или било које друге друге категорије што је за осуду па су, опет, сва средства за одбрану њихових граница против таквих нездравих и недемократских снага дозвољена. Тако су се понашали чак и према страним територијама и другим народима, „својим” колонијама које су максимално економски искоришћавали за сопствени просперитет и развој, не дајући тим народима никаква права и сматрајући да имају право на сваку репресију према њима. И после деколонизације према њима је настављена политика блокада, репресија, уцена и санкција и то траје све до данас, бар за оне које нису успели довести у економско колонијално ропство, што и није нека разлика.

Када је реч о земљама ван овог „ексклузивног” клуба европских колонијалних држава, у чији круг треба свакако сврстати и САД, ситуација је потпуно другачија и према њима се понашају као према „својим територијама”. Где год и када год су могли роварили су против њиховог територијалног интегритета, организовали и помагали „демократску” опозицију, етничке или религиозне мањине, или било које друге категорије становништва, под слоганом борбе за њихову слободу и права, с јединим циљем да се државе матице ослабе, распарчају и њихова богатства узурпирају. Њихови „штићеници” су третирани као „борци за људска права”, „шампиони демократије” или „борци за слободу” и уживали су њихову потпуну подршку, логистичку, политичку, медијску, па све до војне. Толико о принципијелности тих колонијалних сила, о владавини права у њиховим државама и међународним односима, о њиховом поштовању међународног поретка и других држава и њихових интереса.

Из изнетог логично произилази и питање кредибилитета кад је реч о њима и њиховим обећањима и „преузетим” обавезама, односно „гаранцијама” за спровођење одређених споразума и договора јер су небројено пута доказали да су врло „практични”, да принципе мењају према сопственим потребама и циљевима, да споразуме и договоре селективно примењују и поштују и да су склони свим врстама превара и намештања. Сваки договор с њима неће бити спроведен тамо где њима не одговара и, сходно томе, није ни сигуран, ни коначан, нити ће обезбедити иједан наш интерес, већ ће само представљати одскочну даску за нове захтеве, притиске и уцене, наслањајући се управо на тај споразум као на нешто што нас обавезује, али не и остале који су га потписали или у његовом потписивању учествовали.

Управо би то требало увек да имамо на уму када преговарамо са њима (САД, ЕУ..) и да се чувамо њихових обећања, па чак и писаних. Не смемо изгубити из вида ни да често своје интересе остварују и преко међународних организација у којима имају знатан утицај.

Треба само да се сетимо да су скоро сви споразуми у вези са расплетом „југословенске кризе” потписани под великим притиском Запада, пре свега САД, и да су за основни циљ имали да нас присиле да прихватимо да учинимо одређене уступке који су служили као основа за нове захтеве према нама, уз обећања, па и писана, и некакве гаранције у вези заштите наших интереса што би скоро увек изостало у примени тих споразума. Скоро сви ти споразуми, па и Бриселски су изиграни и сви су спровођени на нашу штету, као да нису били „свеобухватни и правно обавезујући” (колико знам сви су споразуми правно обавезујући). Да ли у таквим условима може веровати споразуму о „коначном разграничењу између Срба и Албанаца” а да то опет не буде полазна тачка за испостављање нових захтева Србији, какав год био такав споразум.

Без споразума се, наравно, не може, али у њих треба унети механизме заштите наших интереса имајући у виду извесност свих могућих манипулација и селективних тумачења који ће након потписивања сигурно уследити. Свакако би у наредне споразуме требало увести, као врло важан елеменат, поступност у њиховом спровођењу, у смислу да се спроводе тако да када једна страна спроведе неки део споразума не буде наставка док то са своје стране не учини и друга страна. Поверење је одавно изгубљено, и питање је да ли га је требало икада и да буде јер „у рату и љубави све је дозвољено”, а политика је рат без оружја.

Амбасадор у пензији

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари2
b7b13
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

JorgeLB
Vrlo suhoparan tekst, kao da je stao negdje u vremenu osamdesetih. Sporazumi su tu da urede odnose među ljudima, državama. Sporazumi prema EU uokviruju zajedničke politike unutra, ali i prema vani. Vidi li Srbija tu negdje sebe ne bi trebalo biti pitanje. U ovo času to je demokratski standard kojem treba težiti. No, sporo otvaranje poglavlja pokazuje da Srbija, na žalost, sebe vidi negdje drugdje.
Из угла
УН би требали да уведу правило обештећења у међународним уговорима где би страна која повуче потпис или не испуни договорено у одређеном временском периоду платила другој страни значајну суму и то би била гаранција.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља