уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 00:01
НЕ САМО О ПОСЛУ Зоран Симјановић

Сећаш ли се музике, Доли Бел...

Композицијама за серију „Грлом у јагоде”, филм „Национална класа” и за још 67 филмских остварења освајао је слушаоце и награде, а у души је остао рокер и кад пише симфоније
Аутор: Александра Мијалковићсубота, 14.09.2019. у 20:51
(Фотографије из личне архиве)

Ходате тако улицом, па успут чујете познату мелодију, почнете да је певушите, осмехујете се, покренула је неке лепе успомене... Сећате ли се када сте се и где са њом први пут срели? Можда у неком филму или телевизијској серији?

Било је давно, рећи ћете, али као да је одувек ту, око нас.

Таква је музика коју компонује Зоран Симјановић Симке – кад се једном са нотног папира пресели на мале и велике екране или на позоришну сцену, увуче се у главу и више је одатле никад не можете протерати.

Од првог играног филма за који је написао музику, а било је то „Специјално васпитање”, уследило их је још 67, па 45 телевизијских серија (укључујући и култну „Грлом у јагоде”), педесетак документараца и цртаћа, 45 позоришних представа и више од 600 рекламних спотова.

– Трудио сам се да моја музика увек буде другачија, да буде „представник” тог филма, па кад је чујете на радију да помислите на тај филм – каже наш саговорник и, наравно, одмах се сетимо хитова као што су „Национална класа”, „Балкан експрес”, „Отац на службеном путу”, „Буре барута”, „Тито и ја”, „Танго аргентино”, „Петријин венац”, „Сјећаш ли се Доли Бел”, „Мајстори, мајстори”, „Маратонци трче почасни круг”, „Вариола вера”, „Лепота порока”,...

Освојио је најважније домаће и међународне награде бавећи се филмском музиком готово пола века. Најновију, „Дарко Краљић”, за животно дело, недавно је добио од Удружења композитора Србије.

О првом рок бенду „Силуетама”

Прича о Симкету почиње још шездесетих година кад је „жарио и палио”, прво са „Силуетама”, па са „Елипсама” – о томе је 2004. објавио књигу „Како сам постао и престао да будем рокер”.

Касније се посветио филмској музици, али је, поред осталог, и аутор прве и засад једине симфоније написане и изведене у Србији .

Колико је озбиљан кад ствара, толико је – тврде они који га добро познају – неозбиљан и склон шали кад се нађе у друштву.

– Морам да вас обавестим да је ово један од последњих интервјуа који сам пристао да дам – казао је за „Магазин” и објаснио да је снимио за телевизију интервју од три сата о телевизијској музици, да је о року написао књигу, о филмовима причао за Југословенску кинотеку... Верује да је о својој прошлости већ све рекао и да може само да причао о садашњости и будућности.

Ипак, питамо га шта га је уопште подстакло да се бави музиком.

– Држава и досада. Пошто нисам могао са шест и по година да упишем основну школу, било нас је много, фамилија ме је послала код професорке Јеле Кршић, иначе кућне пријатељице, да утврди имам ли слуха, а и да се нечим забавим јер сам био „зрело” дете, а и имао сам дедин клавир. Ето, тако је све почело – вели наш саговорник.

Још пре него што је уписао Музичку академију у Београду свирао је рок.

– После основне школе окупљали смо се и свирали код Љубе Ђорђевића, друга из разреда, који се тешко кретао. Тамо је са доласком Зорана Мишчевића и Ике Станића, па Бранка Глушчевића и Минета Минића настао први електричарски оркестар „Силуете” који је 1961. наступао у Економској школи у Цетињској улици. То је био званични почетак таквих састава.

Композитори и режисери

После гимназије је хтео да упише ТВ режију и да режира музичке емисије.

– На жалост, или на срећу, нисам имао довољно веза па нисам ни конкурисао. А онда се „отворила веза” за музику на филму и телевизији: „Елипсе” су победиле на Гитаријади која је, узгред буди речено, била три године пре Вудстока, и за целу источну Европу је имала немерљив значај. То нам је извадило карту за први филм „Немирни” Кокана Ракоњца у којем свирају рокери. Композитор је био Зоран Христић, а ми смо имали нумеру на игранци која је и моја деби на филму 1966/67.

У позориште је такође доспео случајно, додаје, и да се није борио за ауторска права вероватно би и ту био „рекордер”.

– Али, доста је и оволико колико сам направио. За то су заслужни Паоло Мађели, Горан Марковић и други – набраја композитор.

На филму је највише, поред Марковића, сарађивао са Срђаном Карановићем, Бранком Балетићем, Слободаном Шијаном, Гораном Паскаљевићем и још неколико. Остали су, каже, одлазили и долазили.

– Ја их зовем моји редитељи, мада сам уствари ја њихов композитор – признаје Симке.

Називају га и „српски Енио Мориконе” јер је најлепша домаћа филмска музика везана за његово име. Неке су његове мелодије постале култне, поменимо оне из филма „Национална класа” и серије „Грлом у јагоде” – често их чујемо и тамо где то не очекујемо, рецимо прву је „присвојила” једна такси компанија, а другу, па, готово сви они којима је савршен „окидач” за носталгичне успомене из друге половине прошлог века.

Како Симјановић на то гледа као аутор?

– Филмска музика би требало да је искључиво везана за филм, и све рекламе, шпице и било шта друго што чујете са том музиком је пиратерија! Нема тих пара због којих бих дозволио да се пребаци асоцијација са једног на друго – изричит је композитор.

Некада је наступао са „Силуетама” и „Елипсама”, данас са „Фрајлама”

Од рока до класике, од играних филмова до цртаћа, Симјановић се опробао у разним музичким жанровима и свуда постигао велики успех. Да ли, после свега, прихвата поделу на „озбиљну” и „популарну” музику и у коју би сместио филмску?

– Одувек сам сматрао да су све музике забавне, да служе да забаве људе. Са развојем музике дошло је до тога да су композитори превазилазили слушаоце, или су бар тако мислили. У време Моцарта само је аристократија слушала компоновану музику. Постојала је и народна, али то је била улична музика. Хајдн је, рецимо, прве паре за писање музике зарадио за гудачки квартет који је писао за нечију свадбу – подсећа Симке.

Онда долази буржоазија којој је то компликовано, па се селе у оперу.

– Та пракса тера до комунизма, па су сви млади скојевци свако вече седели у београдској опери на четвртој галерији и знали све арије напамет. То се дешавало и у свету, док опере нису постале толико досадне да су људи прешли на џез. Онда и он постаје авангардан и прелази се на рок. Кад је и рок постао такав какав је, онда су масе прешле на новокомпоновану музику, „кантри”. А кад ће то да престане, не знамо – образлаже Симјановић.

И не скрива колико му је све то смешно.

Филм заборављен, музика се памти

Симјановић је често истицао да је за филмску музику разговор са редитељем важнији од сценарија. Историја филма је показала да су нека осредња остварења остала запамћена управо захваљујући музици, боље речено филм је заборављен, али та музика и даље „живи”.

– Кад радимо шалимо се реченицом „Имаћемо хит”. Тако кажу, уопштено, у сваком студију, али се ретко оствари. Да ли ће заиста постати хит одређује време. Оно је једини судија. Што се дуже слуша и гледа постаје вредније – сматра композитор.


Коментари0
a20d6
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља