недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55

Дело о стаљинистичкој репресији и страху

„Плашим се и уста да развежем: можда је ипак проблем у државном уређењу”, пише Солжењицин у роману „Архипелаг ГУЛАГ”, управо објављеном (други пут) код нас
Аутор: Гордана Поповићпетак, 13.09.2019. у 22:13
Млади Солжењицин у логору на Калушкој трошарини, 1946. (Фото: из књиге „Архипелаг ГУЛАГ”)

Многе ратове Русија је водила… А колико је у свим тим ратовима било издајника? Да ли је икада било запажено да је руском војнику издајство укорењено у души? А сада наједном – у најправичнијем друштвеном уређењу и у најправичнијем рату – милиони издајника из обичног народа. Како то да прихватимо? Чиме да објаснимо?

Можда управо овај кратки одломак из познатог дела Александра Солжењицина „Архипелаг ГУЛАГ”, које је судбоносно утицало на његов живот, најбоље дочарава и разлог зашто га је написао. „Плашим се и уста да развежем: можда је ипак проблем у државном уређењу”, додаје он, цитирајући прастару руску пословицу која овако оправдава падање у заробљеништво: „Од роба ишта, од гроба ништа.”

Роман је управо објављен код нас у издању „Академске књиге” у преводу Видака Рајковића (у три књиге). Реч је о уметничком и историјском делу о репресији у Совјетском Савезу од 1918. до 1956. године, које се темељи на писмима, сећањима и усменом казивању 257 затвореника, као и на личном искуству аутора. Иначе ово дело је на српском први пут објављено пре нешто више од три деценије (1988) у издању куће „Рад”, што је тада оцењено као догађај сезоне. „Академска књига” је сада користила исти превод, оцењен као високо квалитетан.

Солжењицин (1918–2008) ово дело је тајно писао од 1958. до 1968. године (завршио га је 2. јуна 1968). Први том објављен је у Паризу децембра 1973. Сам аутор одредио је тај свој рад као књижевно истраживање, а у њему је на документован и публицистички начин изнео небројене чињенице стаљинистичке репресије, поткрепљене бруталним доказима.

Још на самом почетку аутор каже:„Они који долазе на Архипелаг да управљају њиме прошли су школе МВД (Министарства унутрашњих послова). Они који долазе да га чувају иду преко војних комесаријата. Они који као ви и ја, драги читаоче, иду да онамо оставе кости имају само један пут, један једини и обавезан – хапшење.” А при хапшењу током дана, пише Солжењицин, обавезно постоји тренутак „у коме вас било крадом, по кукавичком споразуму, било јавно и разметљиво, с потегнутим пиштољима, воде кроз гомилу једнако невиних као и ви и једнако осуђених на злу људску коб”. А потом долази прва ћелија као прва љубав, дактилографско одељење где се врше испитивања, нетачни стенограми, мрцварење из ноћи у ноћ где је сужањ подвргнут мучењима све док не потпише признање за неучињене злочине.

„Први дан у логору! Ни душманин га немао! Свест се у пласама размешта, није способна да прими све грозоте. Шта ће бити, шта ће са мном бити? – сврдла ти и сврдла у мозгу… Дан без краја и конца. Носиш носиљку, гураш колица; са сваким колицима дан је краћи само пет, десет минута, глава је само зато и слободна да пребира: шта ће, шта ће бити?”, пише Солжењицин. Али то је само почетак, јер следи глад, спавање на голим даскама, болест… „Ко не ради – тај не једе!”, главна је парола исписана, како Солжењицин каже, „вољеном нам црвеном бојом”. Све ово су ипак мање сурове слике од оних у којима царују терор, страх, убиства, издаје, цинкарење, клање…

Због овог дела Солжењицина су протерали као издајника, због њега су га, затим, као да се ништа није десило, позвали да се врати. Ипак, као што су многи потврдили, по повратку у Русију, више није имао такав политички утицај какав је имао док је живео у изгнанству. Овај совјетски и руски писац драматург, публициста, песник, друштвени и политички радник, добитник Нобелове награде за књижевност (1970), током две деценије је као дисидент (од шездесетих до осамдесетих година двадесетог века) активно иступао против комунистичких идеја, против политичког устројства СССР-а и политике његових власти. Романом „Један дан Ивана Денисовича” узбуркао је светску књижевну јавност, а остаће упамћен управо по делу „Архипелаг ГУЛАГ”, које је сада поново пред нашим читаоцима.

Последњу главу романа Солжењицин је насловио „Закон данас”, а сам на крају књиге каже да би било исправније да ју је насловио: закона нема. И објашњава: „Иста она стара подмукла затвореност, иста она стара магла неправде лебди у нашем ваздуху, лебди над нашим градовима – гушћа од дима из градских димњака. Ево, и у другој половини овог века стоји огромна држава опасана челичним обручима; обручи су опет ту, а опет – закона нема.”

Јосиф Бродски: Солжењицин је Хомер совјетске власти

Јосиф Бродски је својевремено о овој књизи рекао: „Сви књижевни правци имају своје периферије и своје центре, односно врхове. Аутора књиге ’Архипелаг ГУЛАГ’ ја бих назвао генијем ’социјалистическог реализма’. Ако совјетска власт није имала свога Хомера, у лику Солжењицина она га је добила. Ова књига безусловно јесте писана у првом реду за руског читаоца, али узети то као разлог да се она не чита било би исто што и одустати од читањаИлијаде’ због непознавања грчке митологије и јер се имена њених јунака тешко изговарају. Заједнички именилац за ова два дела јесте тема разарања: у првом случају – града, у другом – нације. Могуће је да ће за две хиљаде година читање овог романа бити једнако пријатно као и читање ’Илијаде’ данас. Али ако ’ГУЛАГ’ не прочитамо данас, сасвим је могуће да ће се много пре неголи за две хиљаде година десити то да неће имати ко да чита ни једну ни другу.”


Коментари21
e0175
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

islam hajrudin
Novcem bankara sa Zapada(namerno ne kazem zapadnih bankara,jer ti su bankari sa istoka) finansiran je najgrublji prevrat protiv Rusije i ruskog naroda, Milioni dolara i oruzja stigli su Boljsevicima koji su stvoreni i vodjeni od Hazara a Rusija se nece ovog jada i zla otarasiti jos mnogo mnogo godina.Zeleo bih da Rusi smognu snage i da iskorene iz svog naroda zlokobno seme komunizma/internacionalnog socijalizma, koje izjeda njihovu dusu i dan danas kao kancer.
zoran stokic
"Jedan dan u životu Ivana Denisoviča" štampan je u izmenjenom obliku 1962. uz izričito odobrenje Nikite Hruščova, koji ga je branio na na raspravi u Politbirou, kazao je: „Staljinista je u svakom od vas; postoji čak staljinista i u meni. Moramo ukloniti to zlo". Da li su ga uklonili?
ObicnaBaba
Jel to onaj Hruscov sto je KRIM poklonio Ukrajini. Izgleda da nedostatak razumevanja neprijateljskih namera kod vladalaca prema sopstvenom narodu kostalo je milione zivota potpuno nevinih ljudi, Gorbacovu su rasturili drzavu, a bogami i nasu. Mozda bi pretendente na vlast trebalo propitati ISTORIJU. Pitam koliko ljudi zna da je odmah posle II sv.rata CERCIL predlagao Amerikancima da bace ATOMSKU BOMBU na Moskvu(malo je bilo na Japan). Na STA vam lice oni koji ga smatraju VELIKIM,
Препоручујем 12
Tomasevna
Mnogo je godina proslo u mom zivotu,malo ostalo.Ali i danas se pitam koji je to bolesni mozak dosao na ideju da me prati i kontrolise pri svakom povratku iz skole{otac mi je tih dana ni kriv ni duzan vec bio na Golom otoku},a imala sam samo 15 godina.Jos uvek se secam tog zlokobnog lica sa velikim naocarima,a svakih nekoliko koraka sam se okretala da vidim prati li me jos.Prati me i danas dok hodam,okrecem se svakih nekoliko koraka.
Francesco
Pa samo bivša Jugoslavija je imala skoro 20 miliona izdajnika, a SSSR je imao preko 100 miliona. Međutim, za razliku od retardiranih jugoslovenskih vlasti (svi osim Tita) drug Džugašvili je u logore trpao kolebljivce i bagru sklonu plaćeništvu i stranim agenturama. Ja sam Komunista ali monarhiste koji se nisu okoristili o SFRJ (a takvih je malo) izuzetno poštujem jer su istrajali u svojoj šizofreniji.
zašto sada?
Vidim da se i mi priključujemo naručenoj hajci na Putina, svim sredstvima. Šta je i zašto Staljin radio šta je radio, zna uski krug ljudi koji su odavno mrtvi. Solženjicin se posle boravka na "slobodnom" zapadu hitno vratio u SSSR i pokajao se, a da je mogao da poništi svoje prethodno pljuvanje, poništio bi, jer njegove rane knjige taj isti zapad koristi kao oružje protiv njegove zemlje, i danas. Politiko, nije ti ovo dobar potez.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља