Здравствени систем у значајној мери прати опште карактеристике државне организације и тешко се може у том смислу развијати ван токова. Уколико сама држава не ради довољно на децентрализацији и суштинском јачању независности локалних самоуправа, здравствени систем не може да буде изузетак од тог правила који ће успешно функционисати. Такође, ако је финансирање здравственог система централизовано, то је још један показатељ да се не ради о истинском покушају за децентрализацијом (већ само привиду) јер не постоји суштинска финансијска независност локалних самоуправа, чиме се потврђује доминација централних власти.

Осим тога, идеја о децентрализацији у здравству није да се централизована власт замени локалном, већ да се менаџерским приступом омогући боље управљање здравствених јединица које би тим приступом показале већу ефикасност у раду заснованом на бољем познавању локалних проблема и карактеристика становништва. О томе сведоче и истраживања која показују да је ефикасније развијати специфичне превентивне програме на нивоу локалних самоуправа него централизовано.

Међутим, иако се стварна децентрализација није догодила у комплекснијим државним системима, иако је финансирање остало централизовано у великој мери, са снажним политичким утицајем, без механизма професионалног менаџмента – децентрализација се прогласила неефикасном.

Од недавно смо сведоци изјава надлежног министарства које упућује на рецентрализацију здравственог система. Поново се подвлачи значај централизације иако је готово две деценије рађено на децентрализацији у руковођењу здравственим системом у којој би кључну улогу ипак имале локалне самоуправе. Закон о локалним самоуправама је дуго био „гуран” и под окриљем ЕУ, разних експертских група и тадашњих власти. С мањим и већим модификацијама је временом почео и оперативно укључивати здравствени систем на „локалу”.

Процеси који су тада започети у циљу обезбеђивања децентрализације нису ни до данас у неким случајевима завршени (деобни биланси, оснивачки акти, надзорни одбори и др). Међутим, дошло је до тога да заправо локалне самоуправе немају довољно искуства па ни новца за испуњавање својих обавеза. Ту је и ненаменска потрошња, политичко постављање директора и други проблеми. Све је то довело до пораста дуговања, па и до блокаде рачуна здравствених јединица.

Дакле, у пракси се показало да је сектор здравствене заштите за локалну самоуправу „превелики залогај”, што се јасно може сагледати и кроз недостатак средстава, квалификованих кадрова, лоше планирање, нерешене (а велике) наслеђене проблеме и др. Све ово упућује на то да, иако смо око две деценије планирали озбиљнију децентрализацију у пољу финансирања и управљања здравственим системом, све је „пало у воду” из разлога неадекватног постављања темеља за децентрализацију који се огледа у моделу финансирања и високом степену одлучивања на нивоу локалне самоуправе без претераног „уплитања централе”.

Такође, није познато ни зашто нису уложени већи напори како би се дугогодишње улагање у децентрализацију исплатило. Силне (неуспешне и полууспешне) реформе су довеле до уџбеничких дефиниција о „умору од реформи” и „хиперреформизма”. Као што смо на почетку навели, до сада се показало да здравствени систем „прати” државни систем и социолошке, економске, културолошке оквире друштва у коме је организован. Стога, ако држава Србија не препознаје децентрализацију и не ради на томе, ни здравствени систем се не може прилагодити сам од себе и бити децентрализован ван других система. Осуђивати лоше резултате лоше постављене децентрализације здравственог система није решење. Питање је и колики би био бенефит опортунитетног трошка лоше имплементације децентрализације и поновне промене на централизованији систем?

Доктор економских наука, спец. мед.