недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55
ПОГЛЕДИ

Косовски завет и реалполитика

Срби су кроз историју Косово више пута губили и враћали – али се нико никада са губитком није мирио, нити га је прихватао као трајно и дефинитивно стање. А камоли да је то својим потписом признавао и печатио
Аутор: Ђорђе Вукадиновићнедеља, 15.09.2019. у 18:00

Читаоци с мало дужим памћењем и стажом добро се сећају да сам више пута на овом месту говорио да се, кад се све сабере и одузме, све дневнополитичке буре, афере и авантуре – увек све враћа и своди на косовску тематику и то какав је чији став према овом, свиђало нас се то или не, ипак најважнијем српском државном, националном и идентитетском питању.

Знам да то многима смета, смара их и умара. Нема ту више јефтиних политичких поена који се могу покупити, а много је мина које могу коштати главе, или макар политичке каријере.

Власт се са тим питањем очигледно мучи (мада се понекад чини да ту има и мало глуме и пренемагања). А стиче се утисак да и опозиција – или макар њен најгласнији део – не би имао ништа против (напротив!) да их мимоиђе чаша изјашњавања, а поготово одлучивања о овом питању. (Узгред, можда управо у том светлу треба гледати чињеницу да су пролетос листом пропустили прилику да – макар једнократно – уђу у скупштину и Вучићу у лице кажу шта мисле о његовој косовској политици.)

Многи би волели да се Вучић, овако или онако, тим врућим кромпиром позабави, а да они остану „чистих руку”, тј. да се превише не замере ни странцима од којих очекују подршку за долазак на власт), а ни српском јавном мњењу које, ма колико било слуђено и спиновано, ипак већински не гледа благонаклоно на све што личи на „предају Косова”.

На неки готово мистичан и мистериозан начин српско јавно мњење, рекосмо, одолева и у готово непромењеном (најмање) двотрећинском проценту изјашњава се против прихватања косовске независности. Такође, иако персонално разједињена више него што би то смела бити, Српска православна црква је ипак кроз најмање два саборска саопштења, као и мноштво појединачних изјава високих црквених представника, па и самог патријарха, смогла снаге да јасно и недвосмислено формулише свој став. Неки то раде робусније (попут митрополита Амфилохија), неки помирљивије (патријарх Иринеј), али у целини ипак не остављају превише простора за недоумице када у званичном саопштењу кажу како „не долази у обзир ни предаја, ни продаја, ни подела, нити такозвано разграничење”.

Ти ставови црквених великодостојника су поновљени и протеклог викенда, на обележавању хиљаду година од првог писаног спомена Епархије рашке и осам векова аутокефалности СПЦ у Петровој цркви. Владика рашко-призренски Теодосије упозорио је да „никада не смемо да заборавимо косовски завет и никада да се одрекнемо оног што је најсветије у српском роду”. А митрополит Амфилохије је, по обичају, био још директнији: „Ако се одрекнемо Косова и Метохије и рашке земље, онда се одричемо себе и свега онога светога што је овај народ родио кроз векове”. С тим да је митрополит додао и како сумња да ће „Вучић Косово издати – ако му понуде само нешто за узврат”.

Уследиле су очекивано оштре реакције Марка Ђурића и Зоране Михајловић. А сигурно ће их у наредним данима реакција бити још много више. Али независно од свих демантија – како другачије разумети када Александар Вучић у разговору са сенаторима САД Роном Џонсоном и Крисом Марфијем каже: „Србија не може да призна независност Косова – ако не дође до компромисног решења”!

Како, збиља, разумети ове речи српског председника? Ево, пустимо причу власт–опозиција. Покушајмо најдобронамерније. Претпоставимо да можда некоме на Западу није већ одавно дао обећање да ће „решити Косово” – за што смо га ја и још неки овде више пута сумњичили – и да је то обећање, заправо, била улазница за долазак на власт. Претпоставимо да ради у најбољој вољи и по савести. И опет се поставља питање: шта значи када ваш шеф државе каже како никада неће признати независност једног отцепљеног дела своје државе… „осим и уколико не буде компромисног решења”? И шта би могло бити то «компромисно решење» након кога би признање дошло у обзир? И какав компромис сем евентуалних мрвица) с друге стране можеш да очекујеш када си већ унапред изразио спремност да им даш оно до чега им је стало?

Срби су кроз историју Косово више пута губили и враћали – али се нико никада са губитком није мирио, нити га је прихватао као трајно и дефинитивно стање. А камоли да је то својим потписом признавао и печатио. И зато је Александар Вучић нервозан. Не због опозиције, не због избора, не због бојкота, или страног притиска. Све ће то он својом вештином и средствима (скоро) неограничене моћи која му стоје на располагању већ некако решити. Нервозан је због тога што, ма колико да се пута „европски” и „реформски” преврнуо, и ма колико пута поновио како су за косовску независност криви други (заправо, сви пре њега – од краља Александра и Тита, до Милошевића, Коштунице, Тадића и Јеремића) и ма колико успео да у ту интерпретацију убеди мање-више све своје гласаче – ипак, верујем, негде у дубини душе никако не би волео да за историју испод документа о „свеобухватној нормализацији односа Београда и Приштине” остане његов потпис.

Уредник сајта НСПМ, народни посланик

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари1
8ff7e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Раде Ковачевић
Компромис између Срба и косовских Албанаца видимо само у њиховом искреном договору да заједнички управљају Косметом у оквиру територијалног интегритета и суверенитета Србије са Косметом у свом саставу. Само политички модалитет заједничког управљања Косметом као дугорочног и стабилног решења могао би да буде предмет разговора албанске и српске стране. Компромисно решење за Космет не видимо ни у антисрпском мирењу са пројектом "велике Албаније" ни у антисрпским евроинтеграцијама Србије.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља