понедељак, 09.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 14:36

Голдштајн: Срби дали највећи допринос хрватским партизанима

Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба, истиче хрватски историчар Иво Голдштајн
понедељак, 09.09.2019. у 17:40
Борци VI личке дивизије пролазе кроз Земун за време одласка на Сремски фронт 23. октобра 1944. (Фото Музеј револуције народа Југославије)

ПРАГ - Хрватски историчар Иво Голдштајн је, поводом недавне изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да су Хрвати дали највећи допринос антифашистичкој борби у Европи, истиче да је штетно лицитирати бројкама јер нам релативизација прошлости одузима будућност.

Тачно је, каже Голдштајн, да су Хрвати били најзаступљенији у антифашистичком покрету у односу на друге југословенске народе са 30 одсто, а чинили су нешто више од 20 процената становника тадашње заједничке државе.

Међутим, указује, да следећи ту логику, Срби у Хрватској су дали највећи допринос, јер их је било 28 одсто међу хрватским партизанима, а око 16 процената у тамошњем становништву, навео је он, преноси Танјуг.

„Данас је најважније не лицитирати бројкама него да схватимо да је партизански покрет покушавао да створи неке мостове између завађених народа који су били закрвљени до те мере да је изгледало да из тог колоплета злочина и осветничких акција нема излаза”, каже Голдштајн у опширном интервјуу за Радио Слободна Европа.

Додао је да је релативизација прошлости одузима будућност.

„То су самодовољне, етноцентричне државе које функционишу на основу вредности супротним европским. Хрватска јесте чланица Европске Уније. Међутим, један део политичког живота у Хрватској управо функционише по начелима која су у супротности у односу на европске”, истиче Голдштајн.

Он сматра жалосним то да је један такав догађај, као што је Други светски рат на простору бивше Југославије, дубоко политизован 74 године након његовог завршетка.

То, каже, не показује само какви су били партизани, о којима се све мање говори, и они који су били на другој страни, већ и ми данас.

„Дакле, то говори и о нашој незрелости, односно незрелости постјугославенских држава да се на прави начин суоче са својом стварном прошлошћу”, истиче овај хрватски историчар.

Према његовим речима, изјава Китарићеве да је Хрватска имала најјачи антифашистички покрет, можда добро звучи кад је изговори политичар, али кад, како каже, он као историчар мора то коментарише, онда наравно треба то да ставити у контекст и мало појаснити те ствари.

Говорити о антифашистичком покрету у Хрватској, значи укључивати све грађане, дакле не само Хрвате него и велики и изнадпросечан број Срба.

„На крају 1941. године од седам хиљада хрватских партизана отприлике, апсолутно је највише било Срба - њих 5.400 и око 800 Хрвата. Дакле, око 80 одсто тадашњих хрватских партизана су били Срби”, истиче Голдштајн.

Преостали од тог броја су били други, пре свега Јевреји, нешто Црногораца и муслимана.

Према изјави Јосипа Броза Тита из пролећа 1944., заснованој на званичним бројкама, у том тренутку Народноослободилачкој војсци има 44 одсто Срба, 30 процената Хрвата, 10 одсто Словенаца, четири процента Црногораца и 2.5 одсто муслимана, каже Голдштајн и додаје да је то 91 проценат, док остатак чине припадници других националности.

Прецизира да када је реч о Хрватима, тај број је натпросечан у односу на удео Хрвата у тадашњој Југославији који је тада био, зависно од тога који попис се узима као релевантан, да ли онај из 1941. или из 1948. године.

„Хрвати су чинили око 22 до 26 одсто становника на територији тадашње Југославије, а са 30 процената су били најзаступљенији у партизанима у односу на друге југославенске народе. У односу на Србе - отприлике исто”, каже Голдштајн.

Такође, истиче Голдштајн, треба знати да и у том тренутку када Тито саопштава ове податке, и пре и током целог рата, број Срба из Хрватске и БиХ је био апсолутно највећи у односу на друге народе у ове две републике, односно касније државе, а у њима је антифашистички, партизански покрет био апсолутно најјачи и то треба знати и јасно рећи.

Упитан каква је ситуација била касије, Голдштајн објашњава да се број Хрвата у партизанима у Хрватској изједначио са Србима већ 1942, а онда поступно, током 1943.

Хрвати, јасан је Голдштајн, постају бројнији у партизанима у Хрватској у односу на Србе, тако да негде 1944. у партизанима у Хрватској је око 61 одсто Хрвата и 28 одсто Срба, што је, како каже, разумљиво, јер су Хрвати већински народ, а Срба је тада у Хрватској било неких 16 одсто.

„То значи да и даље, а то је крај 1944. године, Срба има у хрватским партизанским јединицама натпросечно више него што им је био удео у становништву. Међутим, укупни број Срба који је тада, до лета 1944. учествовао у антифашистичкој борби је укупно гледано на југославенском простору био мањи, зато што је партизански покрет у Србији био пуно пуно слабији него ли у Хрватској и Босни и Херцеговини”, навео је овај угледни хрватски историчар.

На констатацију да су Хрвати масовно кренули у антифашистичку борбу тек након пада Мусолинија у септембру 1943. и када је постало јасно да Хитлер губи рат, Голдштајн каже да је један добар део Хрвата 1941. дочекао оснивање НДХ са задовољством.

Једним делом зато што је нестала Југославија која је била диктатура и постојала је снажна опозиција у Хрватској према ономе што се догађало у тој држави, а као друго је навео да су Хрвати мислили да је оснивање НДХ, заправо, бег од рата.

Дакле, сматрало се: „није било рата, а добили смо државу”, односно, „прошли смо без рата, а цела Европа је заглибила у том крвавом убилачком рату”, наводи Голдштајн и додаје да се, међутим, видело да су то рачуни врло краткога века.

У међувремену је, истиче, почео и усташки терор који је првенствено геноцидно насрнуо на Србе, Јевреје и Роме, али врло брзо и на Хрвате, тако да су многи Хрвати до 1941-42. године имали јасну дистанцу према усташама.

„Међутим, отићи у партизане је било мало теже. Срби у Хрватској и БиХ нису имали алтернативе. Морали су да беже у шуму. Поготово они који су живели на селима бег у партизане је практично значио спасавање живота”, каже Голдштајни истиче да би волео да се престане са лицитирањем бројкама, јер оне нису кључ приче него историјски контекст, односно чињеница да је то био југославенски покрет у којем се показало да припадници различитих народа имају начина, потребе, могућности да у њему равноправно учествују и пронађу себе.


Коментари90
9253e
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mostarac
@bogdan, Goldstein je dao odgovore i na to, ali ga treba čitati. Postoje knjige i radovi o tome i ne samo od njega. Dakle, praktično i da je svaki Srbin iz Hrvatske bio u NOR-u ne bi se mogle popuniti te jedinice na način na koji su bile popunjene ljudstvom. Muslimana nije bilo, dakle, te jedinice su mogli popuniti samo Hrvati uz Srbe. Sama Dalmacija nije mogla popuniti. Ako nije bilo Hrvata, odakle Hebrang, Šibl, Bakarić, Rukavina, Bobetko? Gdje je bilo koga više, nebitno je danas.
Bogdan
Još nisam vidio ni čuo da je u nekom selu u kontinentalnoj Hrvatskoj obnovljen ili podignut neki partizanski spomenik. Pa valjda da je tih hrvatskih partizana uopšte bilo, imali bi neke potomke ili neke srodnike koji ih se ne bi stidili. Naprotiv svi samo pričaju o križnom putu i Blajburgu. Mnogo precizniji parametar je broj poginulih partizana a tu su stvari katastrofalne po Srbe iz Hrvatske koji su činili 53% svih poginulih partizana iz Hrvatske, skoro 4 puta više od učešća u stanovništvu.
Bogdan
Pojavio se u Ličkim novinama spisak ubijenih Hrvata iz župa Donji i Gornji Kosinj (Gospić, Lika) u II svjetskom ratu. Među oko 350 mrtvih Hrvata ima samo jedno maloljetno lice, 17 žena i sve ostalo su muškarci poginuli u ustašama. Ono što me je šokiralo, kada se poredi spisak poginulih partizana iz Kosinja (Zbornik Kotar Gospić i kotar Perušić u NOBu) od ukupno 14 poginulih u partizanima iz ova dva sela njih 9 je na ovom prvom spisku deklarisana kao ustaše.
Mostarac
Goldsteinovu statistiku je teško oboriti i nitko to nije uspio. Ponajviše jer se zasniva na radovima njegovog oca kojeg nitko ne može prozvati srbomrscem. Kao ni njegovog sina. Rat je trajao 4 godine i bez masovnog uključivanja Hrvata u partizanski pokret pitanje je kako bi završilo. Dokazao je da je učešće Srba u partizanima u Hrvatskoj daleko iznad prosjeka, ali isto tako je učešće Hrvata u cjelokupnom partizanskom pokretu iznad prosjeka.
Bogdan
Jedino pitanje na koje gospodin Goldštajn nije dao odgovor i koje je potpuno misteriozno jeste koji su to Hrvati koji su 1944. masovno stupili u partizane. Da li su to Hrvati iz zapadne Hercegovine ili Like ili možda Slavonije (iza leđa Sremskom frontu) ili Hrvati sa Banije, možda sa Korduna ili su to Zagorci (čuvene su njihove partizanske divizije). Biće da su iz Turopolja ili Međimurja. A pošto znamo da nijedan ovaj kraj nije dao puno partizana osim Dalmacije biće da jedino Goldštajn zna ko su
Препоручујем 2
феликс1956
Оволики број коментара потврђује тезу аутора текста о незрелости народа на постјугословенским просторима. Али, ја бих навео и једну античку, римску сентенцу (мудрост): Historia magistra vitae est. За мање упућене: Историја је учитељица живота...

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља