четвртак, 19.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:59

Позориште, шта то беше

Много је кича, просте забавности, деструктивног експериментисања, презира према смисленом и острашћене политизације. Ако је до исказивања уметничких слобода, ја то поздрављам, али у алтернативном позоришту и за своје паре
Аутор: Егон Савинпонедељак, 09.09.2019. у 22:05
(Драган Стојановић)
(Фото КЦ Требиње)

Нестаје разлика између професионалног и аматерског позоришта, не зато што се аматеризам професионализовао већ зато што је наше професионално позориште постало у много чему аматерско. По скромним средствима којима располаже, дефициту људства у техници и оперативи, застарелој опреми и запуштеним зградама, по произвољној репертоарској политици, површном односу према пробама и класичној драмској литератури... Време социјализма у којем је позориште било поштовано и имало значајно место у друштву неповратно је прошло.

Мастер клас на фестивалу у Требињу замислио сам као низ обавештења редитељима аматерима о студију позоришне режије онако како се она изучава на Катедри за режију Факултета драмских уметности у Београду. Али питања која су најчешће постављали млади људи који воле позориште била су: Шта ћу да радим кад завршим? Може ли се живети од позоришта? Какво позориште треба правити?

Нема рецепта за успех, али зна се како треба да изгледа креативни процес проба у позоришту, а добру представу свако препозна.

Није било које догађање у театру уметнички процес, нити је све што се збива на сцени позоришна представа, као што ни сваки текст писан у дијалогу није драма. Никада није било више слободоумног уметничарења и произвољности на нашим сценама. Много је кича, просте забавности, деструктивног експериментисања, презира према смисленом и острашћене политизације. Ако је до исказивања уметничких слобода, ја то поздрављам, али у алтернативном позоришту и за своје паре. У таквој клими талентовани млади људи се питају шта је сврха позоришта и како препознати вредности.

Парафразираћу Јана Кота. Да би институционално позориште било професионално и уметничко, потребно је да испуни три врсте обавеза: према традицији и језику, према савремености и према самоме себи.

Однос према традицији подразумева афирмацију класичног драмског стваралаштва кроз нове маштовите поставке, али тако да их обичан свет разуме и у њима ужива, поистовећује се и промишља... Многи садржаји на нашим сценама су тако обликовани да драмске класике можете идентификовати једино по наслову. Како се говори у нашем позоришту? Многи глумци се не чују и не разумеју с наших професионалних сцена, очување књижевног језика такође је обавеза позоришта, говор је постао неважан, драмска конструкција, ликови, односи... Вероватно је реч о преписивању неких алтернативних естетика са Запада, из сасвим другачијих културних средина које имају много богатију и разноврснију позоришну понуду.

Нажалост, на сцени нашег великог позоришта у „постдрамском” редитељском поступку чак је и Нушић испао недуховит

Однос према савремености кроз играње нових драмских текстова и критичко сагледавање света у коме живимо, потреба је позоришта да вреднује стварност, осуди све зло овог света, лудило власти, похлепу и охолост... Позориште се обраћа малом човеку, обично пониженом и увређеном и даје му наду, макар на два сата, да је могућ бољи свет, да су људи рођени једнаки и имају једнака права на живот. Театар, то је хуман, дрзак и непријатан критички поглед на свет неправде, предрасуда и манипулације, без страха и аутоцензуре. Много пута у историји позориште је служило за глорификацију владара и владајућих идеологија, срећом, ослободило се тог јарма, то је ваљда тековина вишепартијског друштва, али исто тако не треба да буде полигон и трибина за острашћена опозициона испољавања. Позориште се руга и подсмева људској ругоби онако народски, зато и јесте народно, а не дворско позориште. Треба подсетити на значај српске комедиографије од Стерије преко Нушића, Аце Поповића и Душка Ковачевића до Небојше Ромчевића, вредну у светским размерама, која чека нове редитеље. Нажалост, на сцени нашег великог позоришта у „постдрамском” редитељском поступку чак је и Нушић испао недуховит.

Можда највећу обавезу позориште има према себи самом. Реч је о неопходној обнови на плану израза у духу осећајности новог времена. Многе иновације убрзо постају окоштали шаблони. Мејнстрим је у нас замењен алтернативом, авангарда је завладала великим сценама и убрзо постала опште усвојени клише: микрофони, говор у публику, неподношљиво гласни шумови и музика... Ето и то је прошло. У провинцији неће још неко време. А онда ваља тражити нове форме: знаци, метафоре, симболи… Облици се мењају, али значења одолевају, промена у позоришту није самосврховита, она треба да изрази дух новог времена и одоли помодности, успостави објективан, а не снисходљив, провинцијалан однос према западном позоришту. Истраживања на плану позоришног језика нису сама себи сврха, та вечита понављања, њихова основна намена је да доведу до перфекције сценског извођења: режије, глуме, сценографије, костима, музике... Савршенство интерпретације, то је оно што публику подиже на ноге.

Брехт је рекао: „Јабука се доказује једући се, а позориште гледајући се.” Шта је то што одржава пажњу гледалаца? Шта то публика напето прати поред ужитка у врхунском извођењу? Ретки су редитељи који су успевали да стварају представе које публика жели да гледа више пута. Па то је успех, представа која није јефтина забава или проста лакрдија, а да публика жели да дође поново и поново. Свака генерација носи ново и другачије поимање позоришта, али оно што траје, оно што нам највише недостаје и чега се никада не можемо заситити, то је добро испричана прича. Шта све значи испричати причу на сцени, то је тема која заслужује много времена и простора. Режија је пре свега начин причања приче. О томе је врло давно писао Аристотел и дао одговор на питање како успети у позоришту, или на филму, без разлике.

Без пуних сала неће бити наше уметности ни нових позоришних зграда у Србији. Успеси су нам потребни јер треба да стварамо нову публику. Права позоришна публика више не станује овде, то су они образовани људи који су се махом иселили из ове земље или нерадо излазе из својих кућа. Нове тенденције, самољубиве и претенциозне удаљавају простодушне гледаоце из сала. С обзиром на број становника, Београд би требало да има бар двадесет институционалних позоришта и десетак неформалних, а наша продукција у ових неколико све је ређа и сиромашнија.

Хитно нам је потребан закон о позоришту да сачувамо ово што имамо, театарску баштину и савремено стваралаштво, али и да отворимо перспективе за уметнички рад генерација драмских уметника који долазе.

Позориште је синтетичка уметност која се одиграва на сцени, али и у гледалишту, у политици и традицији, у језику, филозофији, литератури, ликовној уметности и музици. Позориште може постати лабораторија нових форми, идеја, нове осећајности и новог виђења света.


Коментари10
cdac7
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Istina
Demagogija.
MUNI Nikola
...reče Egon i uradi "Ujka Vanju" u JDP-u, jednu od najdosadnijih predstava, koja jedino što može je da mladima zgadi pozorište za života.
Miron Tihonović
Jel' se on ovo blagovremeno preporučuje za novog ministra kulture, sad pošto su najavljene promene? Ili je stvarno zaboravio odgovor na pitanje iz naslova...
pozorisni covek
Ovo je najbolji tekst o pozoristu kod nas koji sam procitao. Hvala Egone.
Vladislav Marjanovic
U ovo nase vreme neoliberalno pozoriste je pretvoreno u ustanovu za pseudolevu politicku propagandu putem dekonstrukcije uma, duha i ukusa. Glumu je zamenila akrobatika, dikciju nerazgovetno urlanje, scenografiju nacisticke uniforme i zute zvezde, a dramsku radnju golotinja i seks. Mediji na Zapadu takve predstave zdusno reklamiraju, ali umetnicke kritike vise nema. Ako reziseri ne stanu na put toj devijaciji, pozoriste ce (p)ostati vasariste.
Vladislav Marjanovic
Zoran Matorac. Hvala. Nazdravlje i ziveli! (Oprostite sto ne pisem cirilicom, ali moj kompjuter nema cirilicnu tastaturu. Cirilicu pisem rukom).
Препоручујем 1
Зоран Маторац
Владиславе, имате пиво за ово: Glumu je zamenila akrobatika, dikciju nerazgovetno urlanje, scenografiju nacisticke uniforme i zute zvezde, a dramsku radnju golotinja i seks.
Препоручујем 3

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља