недеља, 20.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:55
ПОГЛЕДИ

О покојнику све најлепше

​Кад Пољаци не позивају руског председника на обележавање почетка Другог светског рата, то је порука да Русију не виде у кругу заједнице народа који деле заједничке вредности без обзира на то што тих вредности не би ни било да више од двадесет милиона Руса и осталих народа СССР-а није дало живот у том рату
Аутор: Владимир Вулетићсубота, 14.09.2019. у 18:00

Комеморације су свечани скупови уприличени ради одавања почасти преминулим угледним и заслужним члановима неке заједнице. Комеморације се одржавају и ради сећања на масовне трагедије или историјске догађаје у којима су истакнути појединци или читаве групе жртвовали животе за остварење колективних циљева. Слично јавним комеморацијама, у кругу породице и пријатеља одржавају се помени онима који можда нису битно утицали на велике институције и догађаје али су, већ самим својим постојањем, оставили траг у свом непосредном окружењу.

На комеморацијама се по обичају истичу оне особине и поступци преминулих којима су они задужили заједницу и којима су показали оданост настанку и вредностима те заједнице. Ретко се када, осим у црнохуморним вицевима и филмовима, дешава да понеки неспретни говорник помене неприличне особине и поступке покојника, макар оне биле незаборавне. Када се тако нешто деси, то изазива општу саблазан окупљених, што само сведочи да је таквим гестом говорник више повредио присутне него на те речи неосетљивог покојника.

Истичући оно што је красило покојнике, на комеморацијама се заправо истиче оно што је најважније за колективни дух заједнице. Отуда и императив садржан у изреци – о покојнику све најлепше. Социолози су одавно приметили да је смисао и функција оваквих скупова пре свега јачање унутрашње солидарности заједнице и консолидација ослабљене групе. Опраштајући се од покојника и подсећањем на његов животни пут окупљени заправо јачају оно што је Диркем називао колективна свест, која је неопходна зарад остваривања не само актуелне стабилности, већ и постављања колективних циљева.

Из тог разлога на комеморацијама се ретко могу срести они које заједница не прихвата, без обзира на то какав је био стварни однос покојника према тим личностима. Када Топаловићи сахрањују Пантелију, чукунунук Мирко је непожељан и најурен лопатом, не зато што га је покојни Пантелија мање (не)волео од осталих, већ зато што у том тренутку пркоси интересима породице. Када Змај од Шипова тражи да сахрану напусте они који прекидају и не подржавају његов „реферат” који држи над гробом свог оца, он то чини да би заштитио мит о пореклу његове породице и с тим повезан пожељан однос према будућности, без обзира на упадице које споре његову фактичност. Када Пољаци не позивају руског председника на обележавање почетка Другог светског рата, то је порука да Русију не виде у кругу заједнице народа који деле заједничке вредности без обзира на то што тих вредности не би ни било да више од двадесет милиона Руса и осталих народа СССР-а није дало живот у том рату. Укратко, да парафразирам стару досетку: ако се чињенице и историјска истина не поклапају са духом времена и актуелним савезништвима – тим горе по чињенице. Но, у том смислу државе не представљају изузетак. Довољно је посматрати породичне скупове као што су крсне славе (комеморација свецу заштитнику породице) или обележавања годишњица различитих институција, па се на основу листе позваних и значаја који им се придаје неретко може установити које вредности и савезништва организатори сада преферирају, без обзира на значај који су у њиховом животу и стварању имали неки од оних који нису позвани.

Обележавање великих историјских догађаја као што су почеци и завршеци великих међународних и унутрашњих сукоба, сећања на датуме рођења и смрти великих историјских личности или подсећања на велике и масовне трагедије које су обележиле одређену епоху, такође представљају својеврсне комеморације и такође имају сличну функцију јачања солидарности и постављања нових циљева.

Скуп посвећен обележавању завршетка Првог светског рата, односно распоред седења, није, наравно, био слика доприноса који су поједине земље дале том догађају. Уосталом, многе земље учеснице комеморације нису тада ни постојале. Он је био слика снаге земаља и још више значаја који им организатор придаје у данашњем систему светских и европских односа. У случају Србије, то је била порука да тапија коју је стекла у Првом светском рату данас више не важи.

Још бруталнија порука стигла је са недавно одржаног скупа у Пољској посвећеног обележавању почетка Другог светског рата. Несумњив и, без обзира на тадашњи пакт између Немачке и СССР-а, тешко објашњив историјски ревизионизам, само додатно сведочи да историја и историјске чињенице нису биле главна преокупација организатора. Комеморација је послужила, пре свега, да се ојачају садашње везе и пошаље порука ко припада, а ко не припада кругу новог савезништва. Без обзира на правдања која су стигла из амбасаде Пољске у Београду, тешко се отети утиску да је изостанак Србије повезан са изостанком Русије. Заправо, тим гестом је послата симболичка (скривена, али недвосмислена) порука да јачање веза са Русијом слаби везе и савезништво са кругом земаља окупљених на комеморацији у Варшави.

Професор на Филозофском Факултету у Београду

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа

Коментари9
84a79
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Dusan Petrovic
Rusi su dali dzinovski doprinos oslobodjenju Evrope od naciste, ali treba razumeti razloge kao i istorijske nijanse za ovaj gest Poljaka. Kao prvo, Sovjeti su relativno brutalno okupirali polovinu Poljske od 1939 do 1941, sa epizodama kao masakr u Katynu, deportaciju poljske elite, itd. Nakon toga, 1944 godine, Staljin je zabranio crvenoj armiji da intervenise u korist Varsavskim ustanicima koji su mahom pobijeni... I naravno, ceo period od '45 do '91 koji je za Poljake jos jedna okupacija
феликс1956
@аутор текста. Г-дине Вулетићу написали сте одличан текст! А ја бих додао ово: Да ли су Пољаци свесни чињенице, да су геополитички, и даље у сфери руског утицаја? То што су у НАТО-пакту им је слаба утеха. И да ће их ово непозивање Русије, Србије и још неких држава, заслужних за слом наци-фашизма, можда, скупо коштати у будућности?
Nikola Nesic
Nepotrebno isticanje žrtava II rata sa Sovjetske strane u prilog težine i greha Poljaka zbog nepozivanja na skup. Nisu sve te žrtve bile svesne da će poginuti zbog oslobađanja Poljske. Sovjetski lider u to vreme, a samim tim i sukcesori SSSR, bi možda trebali da nose greh ovih žrtava, jer su možda stradali zbog lošeg vođenja rata. Staljin je bio zatečen napadom na svoju zemlju upravo zbog loših političkih kalkulacija, i dosta žrtava je bilo zbog te činjenice, a ne zbog Poljske.
софи
Када будете слободни донесите ми вашу ђачку књижицу да вам упишем ,,кеца" из историјских наука. Читајте и схватићете многе ствари, па и то да ли је Стаљин знао да ће СССР бити кадтад нападнут и зашто је потписан Споразум са Немачком. Читајте, човече, јер то је написано.
Препоручујем 19
nikola andric
Prva premisa je da samo (indiktivni) iskazi mogu biti istiniti ili neistiniti. Ukratko ''iskazi koji kerespondiraju sa stvarnoscu''. Vrednosni iskazi koji pretpostavlaju ''vrednosti'' nisu istiniti ili neistiniti nego smisleni ili bezsmisleni zavisno od kulture naroda o kome raspravljamo. Dali katoliscka Poljska i , recimo, nemacki protenstatizam dele ''iste vrednosti'' je pitanje. Vera i drzavno uredjenje su, kobajagi, ''prevazidjene'' u takozvanom ''sekularnom drzavnom uredjenju''. Poljska?
Zoran Markovic
To smo svi znali i shvatili i pre Vaseg clanka. To nije sporno. Pitanje je kako sada Srbija treba da se postavi? Da uzvrati (u diplomatiji, reciprocitet je jedno od osnovnih pravila), da savije glavu (a zasto?), da se pravi da se nista nije desilo (a desilo se nesto veliko), da prihvati poruku da su Nemacka, Italija, Hrvatska, Albanija i balticke zemlje zasluzniji za pocetak Drugog svetskog rata (i jesu zasluzniji za POCETAK) i da to javno kaze. Sto ne kazete nesto i o ovome?
паја патак
@E pa: Формализам, или не - али овде се радило о ПОЧЕТКУ Другог Светског рата. Тада није било ни Хрватске, ни балтичких земаља као независних и треба да Вам то буде јасно - а такође треба да Вам буде јасно да је тај рат почео нападом Немачке на Пољску, а да се после 2 недеље том немачком нападу нападу на Пољску придружио СССР, па да су онда "братски" уз заједничке параде поделили Пољску. То је све документовано.
Препоручујем 4
E pa
@paja patak, kako su "nepostojeće" Hrvatska i baltičke zemlje bile verni saveznici nacista, vaša logika se zasniva na foemalizmu a ne suštini.
Препоручујем 6
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља