уторак, 17.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:02
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: Љубодраг Димић, историчар и академик

Политичка ревизија историје води у трагедију

„Хрватско друштво свесно подстиче ирационалан поглед на прошлост. Политичке елите на тај начин укидају будућност свом народу. У сличном лудилу живе и Албанци”
Аутор: Дарко Пејовићнедеља, 08.09.2019. у 23:30
(Фото Небојша Марјановић)

Србија сноси највећу одговорност за започињање Првог светског рата. Српска војска је 1918. окупирала Црну Гору. Милан Недић је био народна мајка, а Љотић истински патриота. Јасеновац је био радно-рекреативни логор. Степинац  је штитио Србе и Јевреје у НДХ... И тако све до изјаве председнице Колинде Грабар Китаровић да је „хрватски народ размерно броју становника највише придонео антифашистичкој борби у Европи”. Цунами ревизије историје, који је пре три деценије преплавио југословенске просторе, и данас запљускује хриди некадашње заједничке државе.

„Прошлост нам је неизвеснија од будућности”, гласи афоризам из осамдесетих, који је изгледа постао балкански евергрин.

„Нова тумачења историје су нужна и пожељна уколико су производ померања граница сазнања. Mисијa историчара је да проучи како су се минули догађаји уистину одиграли, да укаже на узроке и последице. Историја, међутим, увек одсликава и време из које је посматрамо. Као што и сами историјски извори носе у себи одлике епохе у којој су настали. Зато се и каже да ти извори свакоме „другачије жуборе”, каже историчар Љубодраг Димић, универзитетски професор и редовни члан САНУ.

Да ли то значи да је периодично „реновирање” историје закономерност?

Оно што је и на глобалном плану опасно јесте политички мотивисана ревизија историје, када се у темеље и носеће зидове повести уграђује лаж и митологија, јер се таква конструкција руши при сваком потресу. Нарочито на Балкану, вековно трусном подручју. А међу свим народима бивше Југославије некритичност је узела маха и то ће нас одвести у нову трагедију. Тај пут је поплочан непознавањем прошлости.

Када на овим просторима помињемо понављање историје, то увек звучи као злокобна слутња нових ратова?

Историја јесте асоцијативна, препознајемо је у појединим актуелним догађајима, али не значи да се нужно и идентично понавља.  На историчарима је да проуче циклусе у дужем периоду, да реконструишу минуле догађаје и уоче сличности са актуелним временом. То није прогнозирање будућности, већ ојачавање политике знањем о прошлости. Историја је поука и путоказ, уколико је темељно истражена и критички сагледана. И само ако је таква отвара могућност избора будућности.

Колико је и да ли је уопште политика заинтересована да чује и прихвати непристрасан, објективан поглед на прошлост?

За власт, историчар готово никада није пожељан саговорник. Срж историјске науке је критичко сагледавање и суочавање са прошлошћу,  а то структурама на власти непријатно резонира. Тим пре ако су своју идеологију и политику изградили на лажним, митским представама о личностима и догађајима из прошлости.

Често се као изговор за маргинализовање објективног погледа на прошлост истиче да „још није време”, па чак и да су историјски митови корисни за хомогенизацију и мотивацију народа?

Тај модус смо проживљавали последњих сто година, још од формирања Краљевине СХС. Међу онима који су против српске армије ратовали на Дрини, било је више од половине војника са територија које су 1918. ушле у састав нове државе. Да би та творевина могла да „држи воду”, морала су да се „лакирају”, да се нивелишу дијаметрално супротна историјска сећања. Показало се да међуратне странке и политичари нису били кадри да изађу накрај с наслеђеним и новим антагонизмима.  Друга Југославија је пак поставила гвоздени идеолошки рам и чврстом руком наметнула своје виђење историје, које с истином није имало много везе. Када је чврста рука партије и државе занемоћала крајем осамдесетих,  до темеља је разорен мит о народноослободилачкој борби и нарочито о Титу, уместо да је научно сагледана та историјска громада.

Чини се да је у посттитоистичком периоду клатно историје зањихано у супротну страну, подједнако некритички и митологизовано?

Управо тако, кренуло се с оправдавањем, па чак и величањем лидера и припадника покрета који су у Другом светском рату поражени.  У југословенску јавност је продрла паралелна, емигрантска историографија која је масовно, олако и некритички пригрљена као једина, дуго скривана истина. Знате, поједине идеје периодично израњају у времену попут Феникса из пепела, а потом у пепелу поново нестају. Трагедија је што је тај пепео оно што остане од друштава које те идеје сагоре.

Било је историчара и унутар Југославије коју су ту ватру распиривали?

Истина је да су појединци из струке запаљивим иступима допринели провоцирању великих несрећа. Храњење јавности ревидираном историјом доноси и профит и медијску пажњу. Наравно, и наклоност политичара који јашу на истом таласу. И све то није минуло с крајем епохе ратова деведесетих. И дан-данас, хрватско друштво свесно подстиче ирационални поглед на прошлост. Политичке елите на тај начин укидају будућност свом народу, коме искрено желим да, зарад себе, што пре изађе из тог зачараног круга лажи. У сличном лудилу живе и Албанци. Тим пре што западне силе, које су угушиле све мегалодржавне балканске идеје, једино за албанску показују разумевање, руковођени сопственим интересима.

Помињете светске силе, које без дилеме вековима утичу на креирање повести Балкана. Сведоци смо да се њихови историчари често појављују као претходница или логистичка подршка мешању иностраних фактора у овдашње прилике?

Да, то су ти такозвани експерти, чије је знање о нашој прошлости по правилу оптерећено предубеђењима. Људи који живе од грантова и донација,  с пуним ауторитетом износе закључке о проблемима чије корене у најбољем случају површно познају. И наравно увек су у служби политике којој говоре оно што она жели да чује и која је то спремна и да плати. Из тих кругова се, често финансиране и хрватским и албанским новцем, фабрикују књиге под којима се повијају полице западних књижара и библиотека, правећи мозаик лажи. Подједнако је трагично што томе као држава не парирамо истом мером.

Шта је то што свету треба да саопштимо о себи, како да им представимо „Српско питање” данас?

Српско питање није маргинално питање, као што то није било ни у 19. и 20. веку. Оно превазилази границе Србије и српства. Односи се и на народе с којима живимо измешани, као и на суседне народе и државе. Утиче на међународни поредак, тиче се интереса великих сила на Балкану, Медитерану и Европи.  Не говорим само о историјској димензији српског питања већ и о његовом економском, културном и политичком потенцијалу. С друге стране, ово и данас  отворено питање производи последице које је тешко сагледати и регулисати, што фактори који креирају глобалну политику морају да имају на уму.

А шта је оно што као народ и држава не желимо да видимо у историјском огледалу? Који су то ожиљци због којих смо овакви какви смо?

Сустигао нас је умор од века у коме смо прошли кроз десетак ратова, ослободилачких, светских, грађанских. Последица је демографски умор, данас смо народ  јединаца и пензионера. Чињеница да смо у просеку сваку шесту годину провели у рату, породила је нерадни менталитет, милитаризацију друштва, кочење процеса модернизације. Ратови су поништили генерацијске учинке, нанели огромне материјалне и људске губитке. Срби су у модерним временима три пута стварали и три пута губили државу, уз изнуривање напорима да се дође до идеолошког и политичког помирења.  Деценијама је српски народ био изгубљен у „југословенском времену”. После 1989. и промена које су наступиле у Европи завладала је потпуна дезоријентација. Исход су били ратови и борба за „југословенско наслеђе”. Неколико грађанских ратова су разбуктали старе и запалили нове верске, идеолошке и културолошке поделе, које су наставиле да живе у мирнодопском периоду. И то није све. Петину 20. века Србија је провела под економским блокадама, од Царинског рата 1906–1911. до међународних санкција 1998–2000. Две трећине прошлог столећа Срби су проживели у диктатури или револуцији,  уз идеолошко поништавање и потискивања читавих класа и друштвених група, посебно интелигенције.  У готово читавој савременој историји, Србија нема озбиљног искуства с демократским моделом уређења државе. Сада се мора кренути из темеља – од изградње институција, правног поретка, јачања привреде, модернизације војске и просвете. Нужно је успоставити демократску климу и парламентарни поредак, изградити политичку културу која проблеме решава без сукоба. Утишати постојеће и избегавати будуће генерацијске, верске и сваке друге поделе. И клонити се мегаломаније.

Осим овог великог спремања властите куће, како треба да се опходимо према балканском и ширем окружењу?

Ваља нам суседе, пре свега државе изникле на југословенском простору, придобити за сарадњу, кроз пројекте заједничког економског, политичког и културног наступа. При томе морамо да се ослободимо предрасуда, емоција, таштина. На ширем плану – водити политику и Исток и Запад, од Кине до САД. Наведено се може постићи, уз остало, стицањем поузданог научног знања о бројним аспектима прошлости, критичким сагледавањем процеса дугог трајања и сложеног карактера, који дају одговор на понека питања везана за будућност.

Говорите дакле о процесу успостављања историјске свести. Да ли историјска наука  има моћ и начин да масовније утиче на јавно мњење?

Слојеве историјске свести појединца граде породица, школа, црква, идеологија, политика, лична и колективна животна искуства. Најтањи слој формира историјска наука. Она, нажалост, нарочито мало значи генерацијама које одрастају на мобилним телефонима.


Коментари52
fc771
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Vladislav Marjanovic
U tragediju vodi zloupotreba istorije u interesu legitimizacije dnevne politike, propagiranja odredjenih ideoloskih pogleda i fabrikovanja mitova. Ukoliko je istoricar drzi do svoje profesionalne etike, on mora da nastoji da ostane nezavisan. Moze li on to biti pogotovu ako radi u ustanovama koje su finansirane bilo od drzava, bilo od politickih stranaka, bilo od fondacija, to je isto kao i pitanje treba li sluziti carstvu zemaljskom ili nebeskom.
Леон Давидович
Како се може тврдити да историја у другој Југославији није имала много везе са истином. Само је увећавана улога КПЈ и скривани неки догађаки али је тачна била оцена фашисичких сила, оцена издаје у Априлском рату, детаљно је и истинито описан настанак НДХ и злочини, истинито су приказани и други квислинзи. Признавали су и да су повели револуцију противно инструкцијама КОМИНТЕРНЕ итд. Описали су истинито све битке, дакле главнину историје истинито су приказали.
oslobadjanje od predrasuda
Komentari iz Hrvatske kakvi su da su, tipicni su za "државе изникле на југословенском простору" koje treba "придобити за сарадњу, кроз пројекте заједничког....". Da je ovakva situacija prvi put, pa i hajde. Ali vec treba napor pa izbrojati koje je po redu ovo pozivanje na spoticanja o isti kamen.
Зорица Аврамовић
@Rale i slicni! То су оне српске земље, које су Срби, због .ебеног братства и јединства ради са браћом, како се тада лудо веровало, Словенима, својом крвљу стекли и поклонили их будућим најбруталнијим злочинцима, које је свет икада видео и доживео, уништитељима српства, српске тегобне, а славне историје, најкрволочнијим убицама и затирачима православља...
Miloš
@Tasa bratstvo i jedinstvo nam je bilo skroz nepotrebno. Još je Apis bio u pravu. A ja sve više uviđam da šteta koju čini internacionalizam da je nemerljiva.
Препоручујем 4
Tasa
Bratstvo i jedinstvo je osavremljeno nacelo Francuske revolucije SLOBODA-JEDNAKOST-BRATSTVO. U Francuskoj moze, kod nas ne moze. U svim drzavama sveta postoji, samo se drugacije zove. Negde je to zajednistvo, solidarnost, savez. Dok je bilo bratstva i jedinstva bilo je i drzave. Africka plemena su posle balkanskih ratova plasili balkanizacijom.
Препоручујем 2
Ivan Ivanovic
Hrvatski politicari idu u Blajburg zato sto zele, a u Jasenovac zato sto moraju- Hrvoje Klasic. Ne treba nista vise ni dodati ni oduzeti-fasisti!

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља