среда, 20.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:00

Владимир Величковић – девета генерација Београђана

Аутор: Милоје Поповић Кавајанедеља, 08.09.2019. у 18:00
Владимир Величковић (Фотодокументација „Политике”)

Једно мало друштво људи који су прешли осамдесет година, а сви некадашњи ђаци и студенти београдских клупа и факултетских амфитеатара, налази се једном месечно у ресторану Сокоја у Мишарској улици. Сви смо били у Првој београдској гимназији, а Влада је био наш школски друг. Остало нас је мало и сваких неколико месеци неко престане да долази.

Влада је један од ретких мојих другова и пријатеља са којима сам похађао не само средњу школу, односно гимназију, већ и Основну школу „Краљ Петар” код Саборне цркве (1945/6). Био је и као дете уочљив и немирног духа, који је дошао до изражаја у Првој београдској у Душановој улици, где смо се интензивно дружили, иако нисмо били у истом разреду последњих гимназијских година.

За разлику од мене и сличних, пореклом из пасивних крајева, који смо се трудили да се што више уклопимо у тадашње омладинске друштвене шеме – као омладински руководиоци и организатори разних трибина, литерарних секција, листова и других манифестација – Влада је остајао по страни или се укључивао само у оној мери која га није много одвајала од осталих. Он је потицао из старе београдске породице (девет генерација) и она је свакако на њега вршила одређени утицај, није га усмеравала да се много укључује у неке шеме које је успоставио нови режим, али је био ту.

Заједно смо били у редакцији „Листа младих”, чији је главни уредник била Латинка Перовић, па имам и неколико фотографија целе редакције. Влада је, разуме се, радио на култури, а студирао је архитектуру. И тада су се појављивали његови цртежи, у којима су биле прве искре извесне опседнутости катастрофичношћу људског живљења и страхом од црних канџи и крила. Поред гавранова, коњи и њихови мишићи и снага били су му омиљени мотив. Хтео је он да студира сликарство, али га је отац усмерио на архитектуру, што је и завршио, али се дао на цртеже и постао француски академик и велико светско сликарско име.

О њему је направљено много монографија, а једна од њих (имам је) је једна од највећих на свету – тежи неколико килограма. Виђали смо се и када сам радио у Сава центру, једном је био и са сином. (Синови су узели друга имена, јер нису желели да вуку са собом ореол великог и познатог оца, већ су желели да буду самостална имена и ствараоци, и мислим да је то добро.)

Једном је рекао да жали што није научио енглески и да свира гитару. То ми је рекао када је био у Њујорку у марту 1975, са супругом Стелом. Тада сам радио у Културно-информативном центру Југославије. Приредили смо породичну вечеру код мене на Првој авенији, где сам становао, а били су још и Влада Петрић, Дара Чаленић и моја сестра Биљана Поповић Милић, која је била у приватној посети код нас. Допадао му се Њујорк, обишао је, разуме се, Музеј модерне уметности и Пикасову „Гернику”, Метрополитен и друга светилишта сликарства и уметности, али му је Париз увек био у души.

Последњих двадесет година мање смо се виђали, а имали смо 2005. једно лепо дружење преживелих чланова редакције „Листа младих” из 1955. у „Аеро-клубу”, одакле имам неколико фотографија. Била је и Латинка Перовић, која нам је била главни уредник. Били су Триво Инђић, Слободан Новаковић, Митар Поповић...

Његов стваралачки немир свакако је давао велике резултате, али сам увек имао утисак да се плаши измицања времена. Једна изложба, која је била у Француском културном центру у Београду, пре петнаестак година, остала ми је у сећању по томе што је Влада, док смо стајали на тротоару у Кнез Михаиловој, рекао: „Морам што пре у Париз! Време брзо иде!” Нешто га је терало.

Да поменем и лепе фотографије које имам са њим и са другим школским друговима када смо славили 30-годишњицу матуре у хотелу „Метропол” 1984. Још смо били сви у доброј кондицији и пуни живота, али ипак на прагу зрелог средњег доба.

Последњи пут смо се чули у Паризу, јуна 2014, када је моја Нина Вуковић имала изложбу својих уља о Калемегданској тврђави и Београду у нашем Културном центру. Имао је неке обавезе, путовао је и нисмо се видели.

Књижевник и публициста

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари0
fbda0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља