Пошто су се урбанисти ућутали и већ дуже време не помињу железничку станицу „Центар”, јавили су се, на сву срећу, неурбанисти (Д. Драгојевић и Ж. Шаск) са размишљањем урбаниста и предлозима како да се реши овај нимало лак и наиван урбанистички проблем, локациони, саобраћајни, функционални, технички, дакле вишеструки.

Предлог да се станица „Центар” повеже са Славијом није само добар, него је и једино могућ и оправдан, да се станица не неки начин извуче из инфериорне позиције и интегрише са једним од важних градских центара, и обезбеди веза са другим урбаним центрима. Слажем се са предлозима да се решење проблема оријентише на правце Делиградске и Гучевске улице. Питање је како даље, надземно или подземно, савладати препреку ауто-пута. То бих оставио за решавање одговорном стручном тиму. У сваком случају, морао би се хитно активирати, уколико већ није. Простор између уређених колосека и ауто-пута, лево и десно од Гучевске улице у ширини бар једног новобеоградског блока, морао би да се рашчисти, преуреди и припреми за решавање пријема и отпремања путника према Славији. Мислим да обавезно треба увести у игру ново превозно средство, електрични надземни монореј. И то не само на релацији Станица „Центар” – Славија, него и даље, дуж Улице краља Милана до Трга Републике и Калемегдана, у склопу интегралног решавања одвијања градског саобраћаја, које је одавно напуштено и распарчано на делове и системе, неадекватно и закаснело.

Чак и да све буде на најбољи начин решено, „Центар” неће бити главна станица, јер треба да буде прометна за саобраћај Запад, Север, Југ, Исток, и то у перспективи са реализацијом брзих железница Европе. Дунав станица би се такође морала реактивирати у том контексту. Мислим да ће се врло брзо поставити питање Главне станице Нови Београд, која је сада деградирана и нефункционална. У каквој ће функционалној вези бити будуће две суседне новобеоградске станице, железничка и аутобуска, ако се планирају, пројектују и граде некоординисано и несинхроно, као две засебне целине.

Коју улогу има ГУП Београда, ако не да дефинише, сложи и повеже градске системе у целину? Да ли се и како он поштује и контролисано спроводи? Да ли је довољан и ефикасан инструмент управљања одрживим урбаним развојем? Мој утисак је негативан. Зато поручујем градским управљачима и урбанистичким службама да треба да се више разговара о урбаним проблемима и у граду и у јавности, а усвојени планови се морају поштовати и чувати од девалвације и не могу се мењати олако и импровизовано, у интересу комерцијалног и инвеститорског урбанизма.

Проф. др Мирољуб Којовић,
архитекта, урбаниста, планер,
Европски центар за мир и развој – ЕЦПД