недеља, 13.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:33

Ролерима до сцене

Никада не бих могао да будем лекар који је преко везе завршио факултет и да некоме отварам стомак. Исто тако, не бих могао да изађем на сцену, макар носио и тацну, а да знам да ме је ту неко довео. Увек ће бити оних који имају везу, али ако сте добри и квалитетни, наћи ћете свој пут, каже глумац Душан Каличанин којег ћемо од 2. септембра гледати у улози водитеља новог квиза „Штоперица” на ТВ О2
Аутор: Исидора Масниковићчетвртак, 29.08.2019. у 22:25
Душан Каличанин (Фото Немања Мишчевић)

Тридесетчетворогодишњи глумац Душан Каличанин, који је симпатије публике стекао захваљујући улози Јоце у серији „Истине и лажи”, сасвим је другачији иза камера. Скроман, образован, посвећен својој професији, искрен, предусретљив, солидаран, лепо васпитан...

Разговор започињемо срдачно, као стари знанци. Каже нам одмах на почетку, да се у глуми у потпуности пронашао. Свој први професионални уговор је потписао са 15 година и од тада није прекинуо ту нит. Сматра да је континуитет јако важан.

Дипломирао је глуму на приштинској академији. Иако јe ушао у најужи круг на ФДУ у Београду, није желео да чека и губи време. Каже да јe одувек сматрао да академија није циљ већ средство да би се добило неопходно знање и глумачки занат, а затим се иде даље, у потрагу за улогама. Ангажмани не зависе од тога коју си академију завршио, истиче, већ од онога шта покажете на аудицијама.

– Постати глумац – то је лична борба и тражења. То није једносмерна улица. Био сам свестан свега тога и нисам се много оптерећивао. Само сам желео да студирам глуму. После факултета и мастера, завршио сам још један мастер из области комуникологије и уписао докторске студије али никада нисам желео да мењам своје основно занимање. Чак и када сам паралелно био балетски играч, увек сам се осећао као глумац – са пуно страсти прича.

Не постоје границе 

Основну школу је завршио у Чокоту, а одрастао у Новом Селу, на периферији Ниша. Будући да то није окружење у којем има позоришта, било је логично да се пресели у неку другу средину. Али он то није урадио. Идући ка школи, присећа се, често је прескакако гуске, и то му је био најлепши моменат у току дана и неизоставни ритуал. Али у школу је одлазио и на ролерима, што је изгледало парадоксално за средину у којој је одрастао.

То је само доказ, прича нам, да мања средина не мора да вас ограничава.

– Апелујем на све младе људе да никада не одустају, да не постоје границе. Не треба имати страхове. Ја сам веровао. Био сам спреман да покушам, али и да не успем. Имао сам алтернативу. Хтео сам да студирам и вишу педагошку и постанем учитељ. Знао сам да борба тек почиње – мудро збори.

Признаје да су његови родитељи били уплашени због избора, али им је захвалан што су га научили да слуша и прати свој осећај. Данас је срећан што је потекао из такве средине, и што му је породица била чврст ослонац, као и што је у животу све постигао захваљујући великом раду на себи. Патријархално је васпитан, ушушкаван у топлини породичног окружења.

– Схватио сам још као дете да ми глума даје највећу слободу. Друга интересовања су долазила и одлазила, а за глуму сам знао да ми никада неће досадити. И да може да ме најбоље отвори као особу. Требало је доказати, и другима, и себи, да је то оно што желим у животу. Трудио сам се да у томе будем истрајан, упоран, отмен, усправан ... Да не скренем са пута, и да остварим снове. Своју професију морате да носите поштено – каже поверавајући нам да није увек било лако...

– Имам осећај да сам на ролерима стигао до сцене. Срећан сам што је тако – подвлачи.

Потврђује нам да постоје резервације у сваком послу, па тако и овом глумачком, да увек постоје људи са везама. Промениле су се околности, истиче. Некада смо се таквих веза стидели и прикривали их, а данас се тиме поносимо.

– То је сада део нашег друштва, више не осећам горчину, нашао сам механизам да то превазиђем. Никада, на пример, не бих могао да будем лекар који је преко везе завршио факултет и да некоме отварам стомак. Исто тако, не бих могао да изађем на сцену, макар носио и тацну, а да знам да ме је ту неко довео. Увек ће бити оних који имају везу, али ако сте добри и квалитетни, наћи ћете свој пут – дубоко верује у своје ставове.

(Фото ТВ Прва/Александар Крстовић)

Поносан је на то што је остао свој, и што је сваку улогу добио сопственом заслугом. Наравно, каже, увек може боље. Задовољан је што није уљуљкан и сматра да је тек на почетку.

– Стално се преиспитујем и можда сам зато помало и напоран својим сарадницима. То је нека врста одговорности. Не волим да то оде у несигурност или у патологију да тражим од других потврду да сам добар. Аналитичан сам и самокритичан. Можда то има везе и са хороскопом пошто сам дупла девица – у шали додаје.

Има одговорност и према повереној улози, али и према публици. Одговорност је велика, да се не изневери указано поверење. Највећа му је жеља да буде искрен, да улоге ради сваким атомом свога тела.

Наравно, постоје ствари из прошлости на које није најпоноснији, као што је учешће у ријалити програмима, али, каже, да му се то није десило, не би изградио бољу верзију себе, онакав какав је сад.

– Ако нешто погрешите и то увидите, и опет поновите, онда је то грешка. Али ако из одређених искустава изађете са закључцима, онда сте на добром путу. Не знам да ли бих био тако искључив према ријалитијима да их нисам искусио. Помислио сам да би то могла да буде пречица до успеха, а онда сам схватио да ме је то само вратило на почетак. Данас никада не бих прихватио да учествујем у ријалитију. Та потпуна видљивост у овим форматима, убила је сваку моју жељу да будем део њих. Млади људи су збуњени када им покажете ријалити звезду која се вози у најбољим колима и има најлуксузнију гардеробу. Јер зашто да се неко мучи, ради на себи када једноставно може да уђе у ријалити, постане познат преко ноћи и има новац. Суштински, ова врста програма не доноси благостање, већ само немир. Константно сте узнемирени јер нисте препознати по нечему што суштински радите. Не перем се од тога да сам био учесник, већ само имам потребу да кажем да учесници немају критеријуме и да би учинили све за шаку популарности која брзо одлети – Каличанин отворено говори и о овој теми.

Терор лепоте

Враћамо се на улогу Јоце која му је донела препознатљивост. Поверава нам да је одувек бежао од комедије коју је сматрао најзахтевнијим жанром. Сматра да га је серија „Истине и лажи” профилисала. Према његовом мишљењу, данас влада тренд минимализма у глуми. Али, он воли да се, како каже, у потпуности предаје и није му важно како ће изгледати испред камера.

– Знам приватно ко сам и важно ми је да то знају и мени блиске особе. Немам страх да ме публика види као неког ко је смешан, ко не изгледа савршено. Мислим да је наметнут тај терор лепоте. Са овом серијом добио сам правац којег можда треба да се држим, да људи добро прихватају моју комичну страну, да ме воле и да осећају моју истинитост. Ову улогу доживљавам као прави благослов јер ми је пружила велико искуство, научила ме је да добро радим, пружила ми је тест како публика реагује на мене и како се ја са тим носим. После овога сам спреман да радим све – подвлачи.

Признаје нам и да има трему пред новим задатком –  квизом „Штоперица”.

– Људи лепо реагују на екипу и желе да се друже. Многи ме препознају, понекад користим њихову симпатију. Трудим се да нађем баланс између онога шта је глума и онога шта сам ја приватно, као и да одржим овај телевизијски формат који треба да је и забаван али и едукативан. Није све што је едукативно и досадно. Квиз промовише и Србију, бићемо у свим местима, слободно нам приђите – апелује Каличанин на гледаоце и додаје:

– Имам мало и страха да ли ће ме људи прихватити оваквог, помало рашчупаног и спонтанијег...

Тренутно је веома срећан, испуњен, ужива у љубави на коју је дуго чекао да му се деси. Открива да му је девојка балерина и радује се сваком тренутку проведеном са њом.

Позориште је глумачки вентил

Душан Каличанин поред снимања серија не запоставља театар, као ни редовни репертоар Позоришта на Теразијама. Тренутно припрема представу „Страх од лептира”, по мотива романа „Пољубац жене паука”, у режији Исидоре Гонцић. Партнер му је Зоран Пајић са којим је више пута сарађивао, још од серије „Јесен стиже дуњо моја”. Осећа велику одговорност јер је улога другачија од свега што је до сада радио, али и што су ову представу пре 20 година играли легендарни Драган Николић и Богдан Диклић.

– Волео бих да то буде прича која ће узбудити публику и натерати их да промисли на више нивоа – шта је наша храброст, љубав и пролазност... Мислим да је позориште један глумачки вентил, капсула, машина, попут ауто-сервиса кроз који увек прођете да бисте исконтролисали како аутомобил функционише. Ова представа ми је добродошла између снимања да се мало избалансирам и видим да ли нешто попушта – каже Душан Каличанин.


Коментари0
504a8
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Мозаик /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља