понедељак, 21.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:05
ПРАВНО-ИСТОРИЈСКА ЧИТАНКА

Жигосање мафијаша по Душановом законику

Недостатак полицијског апарата у средњовековној Србији условио је да цар Душан Силни овласти локално становништво за гоњење професионалних лопова и разбојника. – Телесне санкције као претеча казнене евиденције
Аутор: Александра Петровићнедеља, 25.08.2019. у 23:23
(Фото А. Васиљевић)

Заповед царска: По свим земљама, и по градовима, и по жупама, и по крајиштима, разбојника и лопова да не буде ни у чијој области.

Тако је члан 145 Душановог законика заповедао свима да се боре против имовинског криминала, обичног и организованог. Царство није имало полицијски апарат, па је одговорност за хватање лопова и разбојника била на целом селу, односно општини. У селу је изабирано „пет или шест заклетих добрих људи”. Они ће спровести „општу истрагу” која треба да утврди да ли је осумњичени „познати лопов”, а то је значило да се професионално бави крађама и разбојништвима.

Тако је у средњем веку функционисало специјално правосуђе против организованог криминала, које је било зачетак српске верзије инквизиционог судског поступка. Сеоски органи су покретали поступак, а уколико би се негде нашао лопов или разбојник, цело село би било расељено, уз обавезу накнаде штете. Професионални лопови кажњавани су ослепљивањем, а професионални разбојници вешањем „наглавце”.

– Српска правна и историјска наука је сагласна да овде није реч о репресији против појединих случајева крађе или разбојништва, него општој борби против оних људи који су „познати као тати и гусари”, јер се стално баве крађом и разбојништвом. Ова борба била је могућа увођењем средњовековног процесног института „опште истраге” локалног становништва. Мада су професионалним лоповима и разбојницима судиле судије „царства ми”, у пракси је судски поступак морао да буде инициран од органа локалне заједнице – каже др Зоран Чворовић, професор историје државе и права на Правном факултету у Крагујевцу.

„Татба” је била реч за кривично дело крађе у српском и руском средњовековном праву. „Тат” је био једини назив за лопова у Душановом законику и у законима московске Русије, где се касније појављује и реч „кража” за тајно присвајање туђе ствари. Обе речи означавају нешто скривено, учињено крадом, кришом, из потаје.

– У моралној и правној свести Руса и Срба у средњем веку, скривено деловање лопова схватано је као кључно обележје крађе – наводи Чворовић у књизи „Душанов законик у руском огледалу”, која је недавно представљена на Правном факултету у Београду.

Професор је указао студентима да су и телесне казне из Душановог законика биле претеча казнене евиденције. На пример, обични лопови били су кажњавани одсецањем дела увета, а за нека кривична дела било је предвиђено одсецање носа и руку. Тако је сваки преступник носио свој „досије” и свима би било очигледно да је кажњен.

У руским прописима је чак три века касније постојала обавеза чланова локалне заједнице да пријаве све а новопридошле особе са одсеченим ушима, јер је то био начин кажњавања и полицијског обележавања осуђених лопова. Московска Русија је такође преузела и покретање поступка пред срезом, који није представљао суђење, већ је био строго полицијски и имао за циљ спречавање и пресецање организованог криминала.

Душанов законик  (Фотодокументација „Политике”)

– Највећа унутрашња претња јавној безбедности у средњовековним српским и руским приликама био је организовани криминал, а ефикасна борба против њега подразумевала је компромис између државе и друштва, захваљујући којем је нејаки и малобројни државни апарат могао да контролиште целокупну, тада углавном беспутну, државну територију – наводе историчари.

Поред тата, Душанов законик познавао је и „гусаре” као разбојнике који отимају јавно, уз примену насиља. Касније измене законика инкриминисале су „најезду” и „грабеж”, који се углавном односе на отимање земље, нарочито у случајевима када се властелин премешта на други положај и територију, „па из мржње (пизме) какво зло учини, земљу оплени, или куће попали...”

Најезда се кажњавала одузимањем „најездних коња”, тако што је половина ових животиња ишла у корист владара, односно државе, а друга половина у корист оштећеног. Коњ је у средњовековној Србији имао велику вредност, па је служио као нека врста новчане јединице за обештећење.

„Ако ли кога снађе најезда или обесна сила, они коњи најездни сви да се узму, половина цару, а половина ономе кога су најахали”, писало је у Душановом законику.

Касније законске измене додале су и смртну казну за људе који су извршили најезду, јер се ово кривично дело изједначавало са умишљајним убиством. Тиме је најезда превазишла приватне интересе и прешла у сферу деликата против јавних интереса.

Најезда и грабеж били су кажњавани не само ради заштите приватне имовине, него и да би се спречила злоупотреба власти, јер је круг потенцијалних учинилаца био ограничен на „властелу и властеличиће којима је цар дао земљу и градове”, а који су „мимо Закона царевог опленили своја села и људе”.

У први план избија интерес државе да заштити јавни ред и мир. Циљ је био да целокупно становништво, без обзира на сталеж, буде заштићено од насиља, пљачке и „самопомоћи” односно преузимања правде у своје руке, што је већ тада било препознато као кривично дело против правосуђа и јавног поретка. Једна врста „самопомоћи” била је и мирење између оштећеног и осумњиченог, што се сматра претечом данашње нагодбе између тужиоца и окривљеног. Правни историчари тврде да су споразуми о признању кривице одраз слабости државе односно апарата који треба да обезбеди доказе.

За издају одговара цела „кућа”

Издаја или „невера” се у средњовековној Србији у 14. веку, као и у Московској држави у 16. веку, кажњавала општом конфискацијом имовине, која прелази у владарев фонд.

За одавање војне тајне непријатељу следила је и смртна казна.

„За неверу – кућа да плати”, наводи се у члану 52 Душановог законика.

То је значило колективну кривичну одговорност целе „куће” односно породице издајника. Основна друштвена јединица у немањићкој Србији била је породица, а колективна породична својина била је доминантан тип својине код свих сталежа. На томе се заснивала и колективна кривична одговорност код кривичног дела издаје. Кућа је била и правно лице, које је јединствено наступало у односима према држави, представљена породичним старешином као својеврсним заступником.


Коментари13
92e5f
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

ЦЗВРС
Имајте у виду да је Душанов законик био класно детерминисан, баш као и закони у данашњој држави Србији, па имамо случајеве да за исто дело сиромах добије неколико година затвора, док богаташ добије наногвицу.
Uglješa
Tačno. Ako vlastelin siluje sebarku, kazniće se sa 300 perpera. Ako sebar siluje vlastelinku, kazniće se sa 1000 perpera i sakaćenjem. Toliko o sjajnom Dušanovom zakoniku.
Препоручујем 15
Рајко
Жао ми је што неке одреднице Душановог законика нису и данас на снази.Рецимо она о издаји земље.Тако не би смо имали случајеве у којима поједини високи официри своју издају приказују као високо морални чин.А неки други умиру природном смрћу,иако је ко зна колико српских војника и цивила изгинуло због њихове предаје и продаје ко зна колико тона тешког наоружања и муниције.
Slavica
Тада беше један Душан и једно царство. Данас много Душана и њихово царство. Немамо коње али имамо леђа где су нам натоварили самаре, вучемо без поштовања.У први план био му је интерес државе, и да смо пре више деценија када је почела крађа свега што је било државно имали понешто из Душановог законика, спречила би се злоупотреба власти.И данас та злоупотреба бласти је легална.
MarkoB
Dokaz da su primitivni ali zdravorazumski zakoni daleko mudriji i efikasniji od modernih zakona ali bez namere istinske borbe protiv kriminala. Nekad placala "cela kuca" a ja bih bio zadovoljan da se danas pleni sva imovina kriminalca i onih za koje su sumnja da su mu bliski. Zato danas imate citav sloj ljudi koji imaju dosta para ali se ne zna odakle im...poslala im tetka npr ili su "dobili na ruletu u inostranstvu".Zato je Dusanova Srbija bila najrazvijena i najuređenija drzava koju smo imali
Banet
Taj zakon je bio sve samo ne primitivan. Mene podesća na današnji Amerikanski. Svako ko ima oružje može da ucmeka razbojnika
Препоручујем 23
Mika Mis
"...zacetak srpske verzije inkvizicionog sudskog postupka". Zaista "interesantno"! Daklem ovako: inkvizicija je bio represivni sistem katolicke crkve za brutalno obracunavanje sa svima koji su posumnjali u bozanski auturitet crve I osobito bozanskih namesnika iste na ovoj gresnoj planeti koji su potom muceni, cesto ubijani a njihova imovina bila zaplenjena, naravno od strane katolicke crkve itd itd.U kakvoj je ovo vezi sa pokusajima cara Dusana da se suprotstavi dokazanim lovima I razbojnicima !
Душан Поповић
''инквизициони'' је овде употребљен у кривично-процесном смислу, не у историјском.
Препоручујем 20

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља