петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:05

Група из кафеа Горбоа

У књизи „Дубина славе” Ирвинга Стоуна кроз живот Камија Писароа, једног од зачетника импресионизма, пратимо и остале импресионисте који су остали истрајни у томе да дају нов поглед на уметност
Аутор: Гордана Поповићпетак, 23.08.2019. у 22:00
Камиј Писаро, „Сељанке с приткама за грашак” (Фото Г. Поповић)

Неколико сликара рекоше углас: „Уметност је главна ствар. Као хлеб или вино или топао зимски капут. Они који мисле да је она луксуз, имају само трунку мoзга. Душа човека гладује за уметношћу као што желудац крчи за храном.” Ово читамо у књизи „Дубина славе” Ирвинга Стоуна, која прати живот изванредног и плодног сликара Камија Писароа (1830–1903), једног од зачетника импресионизма. Мада је Писаро у средишту ове приповести, испричане у две књиге, које је код нас објавио „Вулкан” у преводу Љерке Радовић, она је и задивљујуће сведочанство о уметницима његовог времена као што су Моне, Дега, Реноар, Мане, Сезан, Гоген, Ван Гог, Бодлер, Зола, с којима је био пријатељ и делио љубав према уметности. Сви ови сликари, писци, трговци уметнинама били су важне фигуре француске уметничке сцене те епохе, а многима од њих је добродушни Писаро помагао да усаврше технику, многе примао у свој дом...

„Одакле та глад која неке од нас тера да сликамо жестином која може да се упореди само с потребом за ваздухом, храном и водом?”, питао се млади Писаро, који је иначе рођен на Антилима, у месту Шарлота Амалија, али су га родитељи школовали у Паризу, где се убрзо и цела породица преселила. Одакле му то, питали су се и његови родитељи, али с негодовањем. Никада није боловао, деловао је срећно, изгледало је да воли своју породицу, одакле та побуна? Нарочито је тврдокорна била мајка Рахела, за коју уметност није била професија од које мушкарац може да издржава породицу и самим тим била је непожељна. „Ни у породици твог оца ни у мојој нико није био уметник. Ти си својеврстан изрод”, говорила му је, приговарала му је и што се диви Балзаку, а на опаску њеног сина да је Балзак оставио огромно дело, одговарала: „Али провео је живот бежећи од дугова.”

Ипак, кад је прва његова слика прихваћена за излагање на салону, сви су породично ишли на изложбу. Но, осим сликарства, мирни и мудри Писаро показао се као бунтовник и кад је реч о приватном животу јер је за животну сапутницу одабрао њихову служавку Жили, коју његова мајка дуго није желела да прихвати иако су цео живот провели заједно и имали много деце. Отац га је разбаштинио, али је Писаро то прихватио као судбину. Његова мајка је плакала „због тог нежног сина који благо говори, али је чврст као планински масив у уверењу да је предодређен за сликара, да ће целог живота сликати бритке и јединствене слике једног света који су увелико запоставили претходни уметници, слике које ће представити један промењени и свеобухватни начин виђења светлости, боје, сенке, трепераве структуре у различито доба дана”.

На страницама ове књиге, изврсног биографа Стоуна, пратимо омаловажавање и сиромаштво импресиониста који су се, зато што су се јавно супротставили конзервативном Бозару, дуго борили да би постали признати, доживљавајући у почетку чак јавно изругивање и критике и публике. Још као веома млади сликари, док су још били група Горбоа, како су их звали по кафеу у коме су се састајали, а касније група Батињол, по крају у коме су живели, окусили су тегобу сликарске уметности од које се, уколико нема продаје слика, не може преживети. Стоун бележи како се Гијомен жалио Писароу: „Клод Моне има тетку у Авру, Пол Сезан оца банкара у Ексу, Едуар Мане потиче из богате породице. Тебе издржава отац. Гијмет је богат...” Додаје и да само он нема на кога да се ослони и да му једино добитак на лутрији може омогућити да се бави сликарством.

Портрет Камија Писароа на изложби “Писаро у Ерањију” у  париском музеју Луксембург 2017. (Фото ЕПА/Etienne Laurent)

Касније, под сталним теретом да мора не само да обезбеди новац за сликарски материјал и рамове већ пре свега за издржавање породице, Камиј се жалио једном пријатељу: „Уметност је ствар празног желуца, празног новчаника, несрећника и јадника. Не жалим себе него своју породицу. Ја сам их гурнуо у блато. Каква је то мука, немате појма.” Али је ипак био неуморан у лутању селима тражећи мотиве за сликање. Волео је да слика поља, небо, сељаке како раде, а нарочито га је инспирисала околина Понтоаза. Тек много касније сликао је париске булеваре.

Његово пријатељство с Клодом Монеом и осталим импресионистима прати се у књизи од самог почетка, откако су се упознали на сликарској академији. Моне и он били су иницијатори прве изложбе импресиониста у Паризу 1874. године, али је Камиј остао истрајнији у годинама када су многи били спремни да одустану од импресионистичких изложби које су редовно биле сасецане од стране критике. Чак су и назив „импресионисти” добили по сатиричном чланку који је написао Луј Лирој под називом „Изложба импресиониста”, у којем их је исмејао. Ипак, кад се у једној, каснијој фази Писаро окренуо поентилизму, сви су му то замерили.

Импресионисти су били „повезани чињеницом да су непожељни, псовани бунтовници који покушавају да прераде интенције сликарства”, био је то „групни напор који ће једног дана уродити плодом”. Камиј Писаро се питао „зашто су они банда, он и Моне, Сисли, Дега, Реноар, Сезан, Будин, Бракемон...”, кад су заправо „предани људи, марљиви, поштени у својим покушајима да постигну нову боју, потезе четкицом, светло истинске природе и лепоте заједно”.

Писаро је, као и Клод Моне и остали импресионисти, ипак доживео признање у познијим годинама. После наизменичних плодних и сушних година кад је реч о продаји слика, на крају су оне постигле већу цену, те је могао да купи и кућу за своју породицу. Његов обожавалац је био и Роден, а Октав Мирбо је поводом његове изложбе 1892. године написао у „Фигароу”: „Не знам шта је лепше и дирљивије од господина Камија Писароа, који испод своје седе браде чува младалачки занос и који, далеко од бучних дружина, жирија и гнусних пакости, слика ватрено као и јуче, слика најлепше, најзначајније слике нашег доба.”

Његову истрајност на том путу, као и доследност осталих импресиониста можда је најбоље описао заједљиви Едгар Дега када је говорио о њиховом колеги Гијмету, који се одметнуо из њихових редова: „Он (Гијмет) жели Легију части! Малу црвену траку у реверу. То је за њега важније од доброг сликања. Он једино не разуме да ће та мала црвена трака иструнути с њим у ковчегу. Само је добра уметност вечна.”


Коментари2
00b49
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubica Radovic
Pridružujem se čestitkama za članak! To je način da se slikarstvo i njegov značaj približe ljudima!
Sinisa Stojcic
Cestitam Gordani na divnom clanku

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља