За Трнову Петку, 8. августа, кренули смо пут манастира Дубрава, прелепог манастирског комплекса изниклог у потпуној златиборској недођији, мало познатој туристима.

Прошли смо Златибор и продужили даље. Путоказ нас усмерава ка скретању удесно. Пред нама је 30 километара уског и пристојног пута, са повременим макадамом и понеком рупом. Пролазимо кроз једина два села: Јабланицу и Стубло. На непрегледним пашњацима нема стоке. Ни људи... Остали стари и тек по које комплетно домаћинство. Од Стубла, бар десетак километара према манастиру – нигде живе душе. Дивљина, али и дивљење за онога ко је овде сакрио бисер православља, далеко од сваког освајача. Дивље и величанствено, истовремено. Дочекује нас игуманија – мати Теодора. На Светог Пантелејмона, славу првобитне црквице манастира Дубрава, литургија почиње у девет. Служе је свештеници из златиборских цркава. Радни дан је и верника је мање но што је било за другу манастирску славу – Светог Василија Острошког (више од хиљаду). По регистарским таблицама да се закључити да гостију има из целе Србије. Највише их је из Београда и Ужица. По завршетку литургије све госте служе кафом, водом, а испод шатора постављена је богата трпеза љубави, како је овде називају. Око три стотине нас се окрепило. У манастирском дворишту ври као у кошници. Пријатељи манастира, искушенице и оне које можда то ускоро и постану, послужују, стоје на услузи свима за било какву помоћ. И то је, заправо, један од најлепших утисака: они који воле Дубраву преносе ту љубав на друге. И круг се шири. Осмеси и љубав. По подне све је било расклоњено.

У манастиру Дубрава бораве две монахиње, мати Теодора, која је и игуманија, и мати Анастазија, као и четири искушенице: Гордана, Бранислава, Љиљана и Сузана. Њихов духовник је архимандрит Данило. Свака монахиња има своја недељна задужења. Манастир има малу економију коју чини 60 кошница пчела, 30 коза, не зна се колико кокошака... Имају и две баште, мада је земља неплодна и скоро да је и нема, јер је тло пуно камења. Али зато цвећа имају много. Водом се снабдевају из неколико извора и спроведена је свуда. Са струјом је већ проблем. До најближег стуба са струјом има бар десет километара (можда и више). За најосновније потребе током сунчаног периода користе соларне панеле, а зими – агрегат. Конак за госте, лепо уређен, са модерним купатилом, има воду, али хладну.
Гордана Јанићијевић Потпара