Нову сезону отворићемо у октобру опером Станислава Биничког „На уранку”. То је прва српска опера уопште, а изведена је премијерно далеке 1903. године. Баш као и Коњовићева „Коштана”, и дело Биничког је веома важно за очување наше музичке баштине. Поред сталних чланова ансамбла националног театра, представу ће припремати и млади уметници, не само певачи него и редитељи и диригенти. Потом нас очекује и планирана премијера Пучинијеве опере „Манон Леско” крајем новембра, као и обнова „Чаробне фруле” у децембру, која ће обрадовати децу и омладину. Циљ нам је да вратимо матинее недељом у подне како би се наша најмлађа публика едуковала за тзв. високу културу и уметност, каже Јасмина Трумбеташ Петровић, сопран, првакиња и директорка опере Народног позоришта у Београду. Наша саговорница додаје да припреме теку и за перформанс који ће приредити опера, балет и драма, поводом отварања новог, реконструисаног Трга републике 7. септембра, на сцени под ведрим небом, испред Народног позоришта, а под редитељским оком управнице Иване Вујић. Спектакл „Опера на води” већ другу годину заредом планиран је недељу дана касније, 14. септембра.
Сезону отварамо премијером „На уранку” Станислава Биничког
Јасмина Трумбеташ је упоредо са студијама славистике на Филолошком факултету учила соло певање прво код проф. Предрага Андровића, а затим код проф. Радмиле Бакочевић, код које је дипломирала и магистрирала. Добијала је значајна признања током каријере. Звање првакиње опере у Београду носи од 2002. Остварила је најзначајније роле гвозденог репертоара сопранског фаха и често наступа у земљи и иностранству, а занима је и рад с младим певачима.
Опера Петра Коњовића „Коштана” постигла је крајем сезоне велики успех, какав ће бити њен будући живот?
Композитор Коњовић нам је оставио непроцењиво благо у музичком стваралаштву. Његова „Коштана” требало би да обиђе цео свет, да сви виде какво музичко благо имамо. Зато планирамо многа гостовања по Србији и у иностранству. Прво ће бити у Врању, затим Нишу и другим градовима у земљи, а у преговорима смо с Турском, Кином и Македонијом, као и другим земљама у региону.
Већи део лета провели сте радно у Београду правећи бројне планове у Народном позоришту, о чему је реч?
Иако се сматра да је Опера у Народном позоришту у Београду почела званично с радом после Првог светског рата 1919. године, ипак прва представа је била „Мадам Батерфлај” у фебруару 1920. У сусрет томе, наредне сезоне 2020. имамо троструки јубилеј, 100 година од оснивања опере, потом век од премијере „Мадам Батерфлај”, и исто толико од премијере „Евгенија Оњегина”. Идуће године навршава се и 130 лета од премијере опере „Кнез Игор” композитора Александра Бородина, тако да ћемо у репертоар вратити и руску оперу, поред „Оњегина”. Као директор опере желим да наставим мисију коју сам започела прошле сезоне, а то је да уз подршку наше државе поправимо услове рада, омогућимо ансамблу рад с опробаним музичким стручњацима и тако подигнемо уметнички ниво наших представа. Потребно је запослити младе који би требало сутра да носе репертоар опере. Потом, Опера и Балет немају своју зграду, већ деле велику сцену позоришта с драмом, ето већ читав век. Ново здање за Оперу и Балет би решило многе проблеме, што данас није немогуће остварити.
Да ли ваша солистичка каријера трпи због тога што сте на челу оперског сектора, како усклађујете ова два захтевна посла?
Бити на челу ансамбла Опере, који броји 200 људи, и при томе бити у статусу првака Опере су два велика залогаја и није лако. У балансирању између певања и функције схватите колико је лепо када сте на сцени, ма колико су пробе захтевне и исцрпљујуће, а колико је стресно и напорно када на дневном нивоу бивате озрачени с десетинама различитих енергија и упркос томе опет се борите за општу ствар и за сваког понаособ. У тој борби моја протекла сезона на месту уметничког директора била је потпуно посвећење новом послу. Певала сам мало представа јер нисам стизала да вежбам. Одлазила сам од куће у 10 ујутру, а враћала се много пута и после поноћи. Приватан живот не постоји, а одговорност је велика. Ипак, моју примарну ствар – певање – не смем да запоставим. То је моја највећа љубав и највећа одговорност. Због тога сам у последње време прво вежбала певање, па онда обављала посао директора. У сваком тренутку морам бити у певачкој кондицији. Уз мој оптимизам, позитивност и одговорност, за сада успевам да постигнем да будем на висини задатка, а време ће показати колико ћу у томе имати резултата.