Чамци миграната на надувавање, остављени на обалама грчких острва, добијају „други живот” у Берлину, где их избеглице претварају у ташне и торбе које се продају на интернету.

Халдун Алхусеин, тридесетчетворогодишњи Сиријац, професионални шнајдер, добро познаје тај тврди пластични материјал: пре четири године, он је био у импровизованом чамцу на надувавање да би из Турске прешао на грчко острво Хиос на Егејском мору. „Било нас је много, а прелазак је био веома опасан”, сећа се тај кројач који је дуго радио у фабрикама одеће у Дамаску, а потом је затражио азил у Немачкој, преноси Бета.

Фирма названа „Мимикрија”, коју су основале две тридесетогодишњакиње, на обали Хиоса и Лезбоса налази насукане чамце и сплавове на надувавање – сведоке трагедије која траје од 2015. године, када су стотине хиљада избеглица стигле до обала Европе.

На врхунцу „кризе” избеглица, Грчка је бележила по 7.000 долазака свакодневно. Споразумом Европске уније и Турске из 2016. године број прелазака се знатно смањио, на просечно 100 дневно.

На грчким острвима активисти невладиних организација сакупљају импровизована гумено-пластична пловила са обала засутих и другим остацима бекства – појасима за спасавање и остављеном одећом, обућом, торбама, ранчевима.

„Прикупимо 90 одсто чамаца насуканих на обали Хиоса, које полиција не прати пошто уђу у грчке воде”, објашњава Тула Китромилиди, грчка координаторка НВО ЦЕСРТ. Остало користи становништво – пољопривредници пластику узимају за прекриваче летине – цираде.

Исечен на велике црне и сиве траке, гумено-пластични материјал од чамаца шаље се у Берлин, чисти, и од њега се шију руксаци, торбе, ташне, футроле за рачунаре, несесери. Сакупљају се и користе и прслуци за спасавање живих боја.

Људи „купују ове торбе зато што причају причу, јер су више од пуке ствари”, каже у свом студију Немица Вера Гинтер, једна од двеју оснивачица „Мимикрије”.

Сваки сашивени комад је јединствен, понекад с траговима који откривају трагичне судбине.

Клијенти те компаније, која је прошле године остварила 120.000 евра промета, могу индиректно „на овај начин сазнати шта се дешава у Сирији (...) и колико људи је умрло или и сада тамо умире”, рекао је Халдун Алхусеин, који се нада да ће моћи у Берлин да доведе своју мајку, која је остала болесна и сама у Сирији.

Становници грчких острва „веома су срећни (због нашег рада), јер не желе да им плаже буду прекривене пластичним отпадом”, рекла је Вера Гинтер, која је напустила свој посао у сектору заштите животне средине да би развила нов, садашњи.

„Мимикрија” нуди десетак врста производа, а три одсто од прихода од продаје поклања невладиним организацијама у Грчкој.

Сви артикли се продају на интернету, у продавницама у Берлину и Минхену и у музејима.

С партнерком Нором Азауи, Вера Гинтер проводи по неколико месеци годишње на Хиосу и у Берлин доноси пластику.

Две младе жене успеле су да прикупе и 43.000 евра добровољних прилога за свој рад. Данас њихово мало предузеће запошљава петоро људи, укључујући и једног Сиријца и једну Пакистанку. „Желимо да променимо начин на који се гледа на избеглице”, рекла је Вера Гинтер. „Они су људи (...) који, попут свих нас, желе посао, кућу. Имамо много више заједничког него што сматрамо”, рекла је она.