среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:07
РАЗГОВОР НЕДЕЉЕ: МИРОСЛАВ РАДИЋ, официр у пензији и бивши хашки оптуженик

Моја борба за правду није завршена

Правду у Хагу чекао је четири године, а од Србије ни после више од деценије није дочекао одштету за 1.622 дана проведена у хашком притвору, од испоручивања 2003. године до ослобађајуће пресуде
Аутор: Димитрије Буквићнедеља, 11.08.2019. у 23:23
Мирослав Радић (Фото А. Васиљевић)

У невеликој канцеларији прихватног центра за мигранте у Обреновцу, Мирослав Радић дочекује екипу „Политике”. На том месту, у простору који је некад био касарна, а сад је у надлежности Комесаријата за избеглице и миграције, овај бивши војни официр и некадашњи хашки оптуженик ради безмало три године као теренски радник. Једино грб Војске СЦГ на зиду подсећа на војничку прошлост овог педесетседмогодишњака, првог Србина ослобођеног у Хагу.

Било је то 2007. по пресуди у случају „вуковарска тројка”, у којем је официрима бивше ЈНА – Радићу, Веселину Шљиванчанину и Милету Мркшићу – суђено под оптужбом за учешће у мучењу и погубљењу хрватских заробљеника на Овчари код Вуковара 1991. године. За разлику од осуђених, Шљиванчанина, који је одслужио казну, и Мркшића, који је умро у затвору у Португалији 2015. године, Радић је проглашен невиним по свим тачкама оптужнице. Чак се ни Карла дел Понте није жалила на ту одлуку, иако је тужилаштво првобитно тражило доживотни затвор.

То што као бивши официр ради у бившој касарни није једини апсурд у Радићевом животу. На слободи је, а не може да изађе из земље, због хрватске потернице која је још на снази. Правду у Хагу је чекао четири године, а од Србије ни после више од деценије није дочекао одштету за 1.622 дана проведена у хашком притвору, од испоручивања 2003. године до ослобађајуће пресуде. После неуспешног обраћања свим овдашњим правосудним инстанцама од 2008. са захтевом за одштетом од 50 милиона динара, његову представку је ове године одбио и Европски суд за људска права у Стразбуру. Због хашке оптужнице је превремено пензионисан још 2001. – са свега 39 година – а по окончању процеса у Хагу једно време је радио као надничар по градилиштима.

На питање да ли да га, по систему „једном официр – увек официр”, ословљавамо с „капетане”, одговара: „Овде сам за све Миша, период кад сам био капетан је дуго иза мене.”

Шта ћете сад да радите, после одбијања представке у Стразбуру?

Поред тога што ми је остало да плачем, ништа друго (смех). Исцрпео сам све правне стадијуме, укључујући и прошлогодишње решење Уставног суда Србије, који је одбио моју уставну жалбу. То су урадили вероватно зато што право и правда не подразумевају исте ствари. Право може да буде у једном аутобусу, а правда у другом и да се никад не сретну на том путовању. Немам много алтернатива. Преостаје ми да на неки начин покушам да анимирам јавност, да тражим да разговарам с људима надлежним за такве случајеве. Не мислим да сам завршио с борбом. Не могу тек тако да одустанем ни због породице, ни због деце, ни потомака који ће доћи. Док сам био официр, није ми било јасно како ће се рат завршити, па сам опет ушао у њега верујући у патриотизам, родољубље и неке идеале. Тако је и у овој борби, где се борим за правду.

Да ли вам је важнија морална или новчана сатисфакција?

Да се не лажемо: и једна и друга. Покушао сам да се изборим за разумевање надлежних структура власти што сам морао четири и по године да будем у притвору, не својом вољом, за нешто што нисам урадио. Сви правни системи у свету прихватају претпоставку невиности и да потом оптужени добије животно, морално, финансијско задовољење. У статуту Хашког трибунала пише да сви који су оштећени задовољење правде траже пред правним системом своје земље. Кад сам се позвао на тај члан пред овдашњим судовима, они су рекли да се то не односи на оно што ја мислим, већ на жртве рата. А ја кажем – па добро, и ја сам жртва, оптужен сам за нешто што нисам урадио, доказао сам то пред телом које је у том тренутку важило за меродавно. А они су ми рекли да наш закон то не тумачи тако. И да наша земља не може да прихвати моју тужбу, јер ми није суђено по њеном кривичном закону, да Србија није адреса на коју би требало да се обратим. Па хајде, помозите мени, неуком човеку који се не разуме у право, а успео је да се у Хагу избори за правду – где је та адреса.

Ако већ помињете патриотизам, неко ће вам га сигурно оспорити зато што тражите новчану надокнаду од државе?

У току боравка у Хагу свашта ми се приватно издешавало. Само десет дана после мог одласка отац ми је умро. Није ми омогућено да одем на сахрану. Моја деца су одрастала у време кад сам им као отац био најпотребнији. Хвала богу, израсла су у добре људе, али да је испало супротно, ко би био одговоран? Успео сам да се изборим са свим тим животним тешкоћама, а чак је и трибунал констатовао да сам као професионални старешина свој задатак обављао поштено и часно, поштујући све законске прописе и стандарде. По томе се види да ниједног тренутка нисам дозволио нешто чега бисмо се стидели ја или моја породица, држава и војска. Хашка пресуда је била пример где су се право и правда подударили. Али, нико ми после није рекао: – Извини, узели смо ти четири и по године живота и ко зна колико још пре тога. Коме можете то да узмете, па да му кажете „пуј пике не важи, иди где хоћеш”.

На шта мислите кад кажете „пре тога”?

Пре одласка у Хашки трибунал, у једном тренутку одлучио сам да одем из своје куће, јер сам сматрао да својим присуством доводим породицу у опасност. Свакодневно сам слушао приче да ћу бити киднапован, нападнут, па сам се склонио. За то време сам потрошио личну и породичну уштеђевину, продао своја и братовљева кола јер сам морао да преживим. Нико ми није рекао:  „Седи код куће, биће тако и тако, позваћемо те, кад те позовемо, твоја дужност је да урадиш то и то...” Ја бих то прихватио као војник, јер кад вам држава каже да идете у Хаг, ви морате. Ако вам ништа не кажу, лутате у магли, не знате где ћете и како ћете. Једно време сам плаћао истовремено по три-четири стана, у којима нисам боравио, само да бих имао где да се склоним ако ме неко нападне. Знао сам да хашко тужилаштво интересује само моја глава. Сматрао сам да је трибунал велики бизнис. Тамо је било запослено око 1.500 правника и, иако су и они знали да нисам крив, терали су своју причу да зараде плате. Моја супруга није могла да издржи све притиске, па је наша брачна заједница окончана. Да не помињем то што је хашка оптужница написана још 1993. и да сам десет наредних година трпео написе многих медија да сам „ратни злочинац злогласне вуковарске тројке”. Кад сам доказао да нисам, нико се није питао шта је било с тим што сам испаштао неправедно оптужен.

Како објашњавате то што сте ослобођени?

Хвала богу, нису све судије у Хагу онакве какве их углавном знамо. Судско веће које је мени судило било је реномирано. Председник већа Кевин Паркер био је судија Уставног суда Аустралије, а други судија из Финске је такође био на веома високом положају. Они нису хтели да погазе свој реноме и каријеру. Ипак, иако не желим да коментаришем ниједну другу пресуду, могу само да кажем да су многи у Хагу невино оптужени и неправедно осуђени.

Да ли је у току процеса у Хагу било непристојних понуда од тужилаштва?

Јесте. Два пута ми је тужилац (Маркс) Мур отворено нудио да признам кривицу и да потом одмах одем кући, или да, у супротном, ризикујем доживотну робију. Изабрао сам ту другу опцију, не знајући да ли ћу и дан-данас лежати у затвору. У Хашком трибуналу су иначе склапани договори да признате кривицу, па вас осуде на временски период проведен у притвору и идете кући. И пише се – један официр из српске војске признао је кривицу, па те онда додају на списак кривих. Нисам хтео да носим тај терет и укаљам образ.

Чиме сте се бавили после 2007. и изласка из Хага?

Покушао сам да се снађем. Привикавао сам се на живот. Најпре сам радио у једној приватној фирми у Новој Пазови. Завршио сам Војну академију, па сам стечене организационе способности ставио у службу посла како бих сачувао кичму и леђа која су већ оболела. Али, после 2008. и избијања светске економске кризе, тамо више нисам имао ухлебљење. Сналазио сам се радећи по градилиштима. Пошто немам никакав занат, имао сам вољу и није ме била срамота да гурам колица, мешам бетон и утоварам шут. Послове сам тражио сам, нико ме није позвао да ми нешто понуди, макар да точим бензин на пумпи. Све док са мном није контактирао комесар за избеглице Владимир Цуцић, чувши за моју ситуацију, и питао да ли бих радио у Комесаријату. Прихватио сам, и овде сам и данас, од јануара 2017.

Да ли сте покушавали да допрете до некога из власти за све ове године?

Поједини политичари су ме по повратку у Србију тапшали по леђима и питали шта могу да учине за мене. Само сам тражио да ми помогну да кренем даље. Сви су обећали и нико ми ништа није испунио. У једном тренутку, тадашњи министар (Млађан) Динкић ми је рекао да је одлучено да ми се пружи морално обештећење у финансијском смислу и да се јавим Расиму Љајићу (тада задуженом и за сарадњу са Хашким трибуналом, прим. аут.). Љајић ме је примио и рекао ми децембра 2007. да ће, кад Србија усвоји буџет, мени бити додељено десет милиона динара. Али, кад год сам после доношења буџета покушао да ступим у контакт с Љајићем, речено ми је увек да није ту, осим једном, кад су ми у његовом кабинету поручили да ме поздравља и да ће се јавити кад буде нешто ново. До данас се није десило ништа ново. Писао сам и министрима војске. И та обраћања су остала без одговора. Схватам да у овој држави постоје много већи проблеми од Мирослава Радића. Али, не схватам да за ових 12 година нико не може да одвоји један сат или дан да се позабави мојим случајем.

Како с ове дистанце оцењујете учинак Хашког трибунала?

У почетку сам сматрао да је формиран како би дошло до схватања шта се десило у Југославији и да би народи и народности који су ту живели прихватили реалност и организовали живот у будућности. До тога није дошло. Сви знамо како су у Хагу прошли Хрвати, муслимани и Албанци, а како Срби. Видимо то по броју пресуђених година и свему осталом.

А како оцењујете свој ратни учинак?

Као учинак поштеног човека и часног официра.

 

Хрватска оптужница још на снази

Шта се дешава с потерницом коју је Хрватска за вама расписала 2007. пошто сте ослобођени у Хагу?

Заправо су подигли оптужницу, на основу које су расписали потерницу. Пошто не могу да ми суде за исто дело за које сам ослобођен у Хагу, узели су један дан после периода на који се односила хашка оптужница и измислили да сам тада на месту где никад нисам био, између Вуковара и Борова. Наводно, извео сам из колоне једног цивила и пуцао му у главу пред 200 неименованих сведока. Имају чак и наводну изјаву супруге тог човека која тврди да је шест година након смрти мужа чула да сам то ја урадио. Верујем да је та оптужница и даље на снази, због чега још важи и Интерполова потерница за мном, расписана пре него што сам отишао у трибунал. Зато не могу да изађем из земље. Једино иностранство у којем сам био јесте Хаг. Последњи пут сам био на мору 1997. у Црној Гори. И сад, ако ништа нисам починио, објасните ми како не смем да изађем из земље и како то моја људска права нису повређена.


Коментари5
69009
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

milic
Ovo je jedan od primera po kome se treba suditi pojedincima koji licno snose odgovornost za isporuku nasih boraca Hagu,a ne Srbiju.
Зоки Каже
Треба да тужи Србију што га је изручила тамо некоме ко не суди по њеним правилима. И то не за 50 милиона динара него евра. Да је (с)рбија држава, а не поробљена колонија, многе овакве ствари би се другачије одвијале. Србија=Сробија
Dragan Pik-lon
Haski Tribunal kaze da osteceni(zrtve)mogu traziti nadohnadu pred domacim sudovima.Domaci sudovi se prave Tose i tvrde da Tribunal nije sudio po domacim zakonima?!Mada su pre toga znali za to,kada au ga izrucili.Ne samo to nego su sve to potpisali u sklopu saradnje sa Tribunalom.Stbija je pravna naslednica svih Jugoslavija.Njen Sud ne priznaje samog sebe.Zato i nije cudo dokle smo stigli.Nece me iznenaditi da na kraju predaju gospodina Radica sahovnicarima(neo-nacistima)da se rese problema...!!!
Војин
Господине капетане Радићу, и сам сам био официр (рез.ваздухопл. кап.) и одабрао сам између мобилизације на радном месту и мобилизације у својој ратној јединици ову другу, као патриота. Стицајем околности сам преживео и поново бих стао на страну своје државе. Ваш проблем је кључни проблем српског друштва јер је "Петооктобарска пета колона", поред тога што нам је уништила све фабрике и финанс. институције, безрезервно стала на стр. непријатеља а на желост они су и данас, већином, на власти!
dragoslav kočović
Drago Miroslave, tako je to kada živite u državi koja neće da stane svim raspoloživim stedstvima iza svog svakog građanina. A to joj je prvorazredna dužnost.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља