среда, 11.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:07

Одлазак Тони Морисон, популарне и цењене

Њени ликови, понижени и расно угњетени, проналазе покретачку снагу управо у свести о сопственом идентитету
Аутор: Марина Вулићевићчетвртак, 08.08.2019. у 12:00
Тони Морисон (Фото ЕПА/Ian Langsdon)

Одрасла је у породици поносних Афроамериканаца који су веровали у то да могу да буду једнаки с белцима, а историју и идентитет свога народа овековечила је кроз упечатљиве ликове пре свега јаких жена. Тони Морисон (1931–2019), америчка књижевница, нобеловка, универзитетска професорка и уредница у „Рендом хаусу”, која је преминула у 88. години, стекла је националну славу и популарност, а подједнако су је ценили критичари и професори, како је приметила проф. др Радојка Вукчевић у „Историји америчке књижевности” (издање „Академске књиге”).

Било да је писала о трговини белим робљем у 17. веку у Америци, у роману „Милосрђе”, расној сегрегацији педесетих у књизи „Дом”, или двадесетим годинама 20. века у „Џезу”, њени јунаци проносе идеје стремљења ка сопству и слободи.

Поводом романа „Дом” (дела Тони Морисон код нас објављује „Лагуна”) једном приликом је изјавила: „Покушала сам да скинем ту ’красту’ с педесетих, и опште идеје удобних, срећних, носталгичних времена, налик на серију ’Момци са Медисона’. О, молим вас! У позадини је био Корејски рат, који није називан ратом, и у којем је погинуло више од 58.000 људи. А био је ту и Макарти.”

Френк Мани, главни јунак „Дома”, ветеран Корејског рата, враћа се кући у расистичку Америку, бори се с посттрауматским стресом и путујући до родне Џорџије прати водич за путнике црнце, с информацијама о томе где је дозвољен приступ „обојенима”. Тони Морисон, која је рођена у Охају и никада није живела у Џорџији, рекла је да је инспирацију за овај роман нашла у причама свога оца, његовим успоменама везаним за овај опасни део америчког југа. Брат, дакле, путује да спасе живот сестри, жртви поремећеног лекара убице, али она досеже зрелост и саму себе избавља. То је она отрежњујућа, феминистичка, црта ликова Тони Морисон који, и расно угњетени, проналазе покретачку снагу управо у свести о сопственом идентитету. У тренуцима у којима блесак осмеха у очима роба брише сву моћ господара.

„Централне теме прозе Тони Морисон блиске су темама постколонијалних аутора, али истовремено наглашавају специфично афроамерички културни амбијент. Она тежи да понуди алтернативно виђење једне претходно маргинализоване културе, а припаднике те културе, који су раније у књижевним делима били присутни искључиво да би учврстили владајуће англоцентричне и патријархалне представе, произведе у протагонисте који самоуверено проговарају о сопственом искуству... Црна пут тако постаје уочљив и лако препознатљив симбол унутрашњих и мање видљивих конфликата и страховања владајуће културе”, анализа је проф. др Викторије Кромбхолц, у издању „Нова лица светске књижевности, Есеји о постколонијалној литератури и култури” (Културни центар Новог Сада).

Савремени истраживачи сматрају романе „Вољена” и „Соломонова песма” за најбоља остварења Тони Морисон. У „Вољеној”, за коју је 1988. године добила Пулицерову награду за књижевност, заснованој на истинитој причи Маргарет Гарнер из Кентакија, одбегла робиња убија сопствену кћерку из бојазни да ће опет допасти ропства. Величина овог романа је у томе што показује психолошке поноре ропства. Сложен однос мајке и кћерке робова пуни изражај добија и у роману Тони Морисон „Милосрђе”. Ту мајка дословно предаје своју девојчицу господару, док у наручју држи дечака. Слично „Софијином избору” Вилијама Стајрона, мајка одваја од себе најболнији део сопственог удвојеног идентитета с којим не жели да се суочи.

У „Соломоновој песми” Млекаџија Дед сазрева и открива своју унутарњу снагу онда када се повезује с прецима, а док путује до места из којег потиче његова породица, као да се креће једном интимном историјом сачињеном од мноштва ликова.

Тони Морисон показује на то да ропство опстаје у сваком људском систему, у предрасудама, па и у систему језика. У њеном првом роману „Најплавље око” критиковала је негативне представе окружења због којих једна девојчица тамне боје коже верује да би њен чудовишно тежак живот био бољи када би само имала плаве очи белаца.

И сама Тони Морисон изјавила је да је због увреда деце у школи касније постала неосетљива за ствари за које су јој емоције и те како биле потребне. Тако, и њене јунакиње у „Милосрђу”, тврде пред недаћама живота, изједначене господарице и робиње у тешким пословима на имању, једнаке су и пред „обећањем и претњом које носе мушкарци”:

„Неке, попут Лине, која је на својој кожи искусила и ослобођење и уништење, повлаче се. Неке, попут Туге, коју очигледно никада нису поучавале друге жене, постају мушка играчка. Неке се, попут њених сапутница, боре против мушкараца. Неке друге, оне побожне, послушне су им. А малобројне, налик њој, након узајамне љубави у вези, постану као деца кад остану без свог човека.”


Коментари1
683c9
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бранислав Станојловић
Снобизам наопако средине прошлог века.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља