петак, 06.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:52
МЕЂУНАРОДНИ ПРЕГЛЕД

Само прави мушкарци крећу на Техеран

Аутор: Драган Вукотићнедеља, 04.08.2019. у 22:00

Година је 2003. и Бушова доктрина је у пуном замаху. На почетку трећег миленијума једина преостала суперсила на плантети жестоко је рањена у терористичком нападу на сопственој територији, а одмазда је, као што знамо, била жестока. Авганистан и Ирак, и бројне појединачне интервенције низале су се у складу са безбедносном стратегијом у чијој сржи је било настојање да се предухитри свака евентуална нова опасност по Америку и њене интересе. Метода? Превентивни рат. И, управо негде на таласу на први поглед успешне тактике примењене на авганистанским и ирачким ратиштима, могла се чути претећа фраза чији је део послужио за наслов овог текста – „Свако може да нападне Багдад, а само прави мушкарци крећу на Техеран”. Истина, о њеном ауторству и тренутку настајања постоје спорења – по једнима је реч о процени америчког званичника непосредно после пада Багдада и рушења Садамовог споменика у центру града, а по другима је то опаска британског коментатора за време заглушујуће медијске буке која је трасирала пут за напад на Ирак. Данас, 16 година касније, са најновијим заоштравањем на релацији Вашингтон-Техеран, оно што је некад могло зазвучати тек као пуко чикање „великих момака” има много злокобнији призвук.

БОЛТОНОВ НАЧИН: Ма колико да је незахвално у друштвеним процесима правити паралеле са неким ранијим случајевима и из тога извлачити закључке, сличности у појединим поступцима администрације Буша млађег и Доналда Трампа толико су упадљиве да их је немогуће игнорисати. Оставимо сада по страни неповерење које су обојица председника показали према климатским променама (Буш је напустио Протокол из Кјота, а Трамп Париски климатски споразум). Оно што у овом тренутку улива највише нервозе у међународне односе јесте евидентна снага неоконзервативног кружока у америчком естаблишменту, који је мање-више успешно усмеравао обојицу председника, а чак су и нека лица у обема администрацијама иста.

Засигурно један од најпознатијих спољнополитичких јастребова, Џон Болтон подједнако добро се котирао и у Бушовом и у Трамповом јату. Иако убеђени унилатералиста, са нескривеним презиром према највећем делу институција које подразумевају међународни консензус, Болтон је за Бушовог вакта добио место америчког амбасадора при УН. Код Трампа му је припала још престижнија, и неупоредиво утицајнија синекура. Са места председниковог саветника за националну безбедност Болтон покушава да што више прогура свој одсечни начин вођења спољне политике. А шта мисли о Ирану најконцизније је својевремено објаснио у ауторском тексту за „Њујорк тајмс” насловљеном „Да спречите иранску бомбу, бомбардујте Иран”.

Болтон, или, рецимо, државни секретар Мајк Помпео, само су најистуренији представници шире неоконзервативне матрице са великим утицајем у Вашингтону. Спроводећи својеврстан социјални инжењеринг, покушавају направити слику о спољнополитичкој реалности која је таква да се може преживети једино уколико се следи ратоборна агенда. У таквој једначини Иран је држава парија, проказани, „одметнички” режим који озбиљно прети да уздрма светски поредак. Ништа не мари уколико се у тој конструкцији потегну неистине. Својевремено су тако сервиране приче да је некадашњи председник Ирана Махмуд Ахмадинеџад био активни учесник у талачкој кризи када је у Техерану 1979. заробљено особље америчке амбасаде, а идентичне оптужбе пришиване су и иранском шефу дипломатије Џаваду Зарифу. Оба пута су то биле оно што се данас популарно назива „лажним вестима”, али накнадни деманти никад нису успели да поправе лошу слику коју је шира јавност већ стекла о Ирану и његовим лидерима.

МАЛЕ, ДОСАДНЕ ЧИЊЕНИЦЕ: Како ове недеље запажа некадашњи дописник „Вашингтон поста” из Техерана, који је током службовања дошао у директан сукоб са иранским режимом, америчка политика максималног притиска узима највећи данак у иранској средњој класи, тој „најобразованијој и вероватно највише прозападно оријентисаној популацији у региону”. Срце и душа америчких неоконзервативаца су, међутим, чврсто везани за Израел, уз безгранично разумевање према петродоларима конзервативних сунитских монархија у Заливу. Џаба су зато Ирану све чињенице које би му могле ићи у прилог.

Трампа би, за разлику од Буша млађег, од погрешног потеза, као много пута у животу, могао да сачува инстинкт прекаљеног пословног човека. Он и сам зна да је до Беле куће дошао захваљујући и противљењу међународном интервенционизму. Да, пак, има свест о томе с ким има посла у најужем окружењу, председник је показао пре неколико дана коментаришући Болтонов ратоборни приступ речима да често мора лично да „смирује Џона”.

А Џон се досад много пута показао као жилав играч...


Коментари5
34334
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Бранко
Ја бих само да наставим са списком зла који је у свом коментару Никола Нешић започео као нпр. Картерова америка (намерно мало слово), Реганова, америка, Бушова америка, Клинтонова америка, Обамина америка, Трампова америка, мада ни осталих 36 председника нису ништа бољи и заслужују да буду наведени, али због ограниченог броја карактера морам да се зауставим на овим , који су већини читалаца Политике (и не само Политике) познати.
Nikola Nesic
Čudi ovaj naklon Iranskoj islamskoj državi kod nas, iako je jasno da antiamerčki stav je dobro kultivisan i podržavan u proruskoj Srbiji. Kao da je dolazak na vlast Homeinija, stvaranje Islamske države bilo pitanje izbora, talačka kriza mali diplomatski incident, rat sa Irakom svađa među prijateljima i pravljenje A bombe, kupovina odbranbenog oružja. Radi se sili zla, kao i Gadafijeva Libija, Asadova Sirija, Mubarakov Egipat, Sadamov Irak, koji čine svet nebezbednim i oplakuju se samo iz inata.
Мали Ђокица
Па Хомеинија је на ирански трон довео Запад, из Париза где је деценијама био у "резерви". И били су добри и Иран и Ирак док су целу деценију међусобно ратовали. А када се помире онда су силе зла. То је нешто као Бин Ладен. Доведеш га да се бори против Русије а он убија Американце. Када је Гадафи напао било коју земљу? Коју је земљу напао Асад? Коју је земљу напао Мубарак? Израел? он је само вратио отете територије из два рата са Израелом. Израел је први напао Египат и то два пута 1956. и 1967. г
Препоручујем 2
Леон Давидович
@ Nesić Ни једна од тих држава није напала Србију, за разлику од Америке и њених савезника. Ко су онда силе зла?
Препоручујем 25
Прикажи још одговора

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи / Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља