Три дана овог јула провео сам у Ариљу. Био сам гост сјајног АРЛЕММ фестивала, манифестације о којој се доста зна широм Србије, али која је заслужила и још већу пажњу. О овом фестивалу вреди опширније посебно писати на неком погоднијем месту, а овде бих забележио тек цртицу која, чини ми се, није лишена политичке димензије.
Ариље је необична варошица, са активном црквом старом више од седам стотина година у строгом центру, са памћењем на развијену индустрију из времена социјалистичке Југославије, али такође са предузимљивим мештанима који су и у кризним временима успели да уз помоћ текстилних мануфактура и малинарства држе главу изнад воде.
Ипак, свако ко је навикнут на београдске цене, овде ће бити позитивно шокиран. Сваки кафански и ресторански рачун биће најмање дупло мањи, што се нипошто не односи на квалитет хране и пића. Као и свугде у унутрашњости, Ариљци су загледани у главни град и с нестрпљењем очекује да њихово место са Београдом целокупном дужином пута повеже ауто-цеста. Надају се да би то могло да умањи негативан миграциони салдо, односно да ће људи који осећају да су близу Београда имати мање разлога да желе да за Београд оду заувек.
Кад је о информисаности реч, људи које сам срео ни по чему не заостају за Београђанима. Истичем то заправо само због оног одвратног стереотипа који се запатио у делу јавности према којем један слој Београђана који интензивно партиципира у медијском животу тобоже представља неки прогресивни „мехур” унутар кога се политички живот посматра рационално и критички, док изван тог мехура живе некакви хипнотисани и заведени људи, можда „добри у души”, али непоправљиво индоктринисани. А не само да није тако, него управо ова илузија представља једну од главних кочница могућности за било какву промену.
Један од мојих тамошњих саговорника подсетио ме у неком тренутку на мој стари текст који сам у међувремену скоро и заборавио. Рече ми заправо човек како ће се испоставити да сам био безразложно оптимистичан пре три и по годинe. Нисам знао на шта мисли, па ми је објаснио како алудира на мој текст из „Политике” од пре скоро три и по године, из априла 2016, уочи ондашњих општих избора, који се звао „Некако с пролећа 2020” у коме сам устврдио како су прва стварна шанса за промену власти наредни редовни избори који ће се одржати у пролеће 2020. Писао сам тада: „Уз свест да ове изборе сигурно губе, озбиљне опозиционе странке морале би већ почети да се припремају за изборе 2020. Оне се, међутим, листом троше у блесавим и тривијалним краткорочним надгорњавањима тако да се доима скоро извесним да нико од актуелних опозиционих лидера ни 2020. године Вучићу неће моћи ништа. Ипак, то не значи да он мирно може да очекује како ће сигурно да влада још осам или дванаест година. Ако још нема опозиционог лидера који га може победити, не значи да га неће бити (...) Тај неко ће морати да понуди искрену и аутентичну политику са конкретним локалним решењима за конкретне локалне проблеме и мораће избрисати цинизам циничних, укинути апатију апатичних, уништити хејт хејтера, мораће гомилу очајних и отуђених појединаца убедити да представљају заједницу, односно друштво и да су они сами ти које су све време чекали.”
Сетио сам се накнадно да ми је тај текст донео разне „прозивке”. Тврдили су да нема теорије да неће бити ванредних избора, да сам песимиста и дефетиста, малтене „бот”. Сада се и мени, међутим, чини да сам био безразложно оптимистичан. А човек наставља и каже овако: „Знаш шта највише мрзим и шта ми је највећи проблем. Кад ми дођу ти неки београдски политичари, седну овде, причају сат-два, одглуме да саслушају понеког на петнаест минута, па седну у кола и одвезу се назад. Нико никад неком таквом неће ништа поверовати. Остани мало дуже, преноћи овде, нека те виде људи, доручкуј сутра, па се неко можда и отвори, па ти нешто и искрено каже, па ти можда нешто и поверује.”
Једно друштво не чини ни било какав мит, ни легенда о заједничком пореклу, ни језик, ни крв, ни тло, него свест о припадању заједници. Свако друштво је базирано на тој свести. Ако се људима чини да политичари који желе да их заступају нису део њиховог света, они ће све пре учинити него што ће гласати за такве. Оно „ноћење с доручком” мог ариљског саговорника јесте, наравно, (и) метафора, али кад путоказа нема може се поћи и од метафоре.
Писац и новинар
