уторак, 20.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:28

Де Голов витез и српска мајка

Аутор: Гвозден Оташевићнедеља, 21.07.2019. у 14:16
Алекса Петровић (Фото „Солунци говоре”)

Чачак – Поводом посете председника Француске Републике Емануела Макрона Србији, нижу се сећања на негдашње пријатељство два народа. Једно од њих прибележио је и чачански књижевник Антоније Ђурић у својој чувеној повесници „Солунци говоре”, описавши успомене Алексе Петровића који се, као осамнаестогодишњак из околине Младеновца, 1914. јавио у добровољце пошто није имао војни позив. И тако почео да дели судбину Српске војске у Првом светском рату, сведочећи касније овако...

„Почетком јануара 1916. били смо у Фијери (Албанија). То је највећи пакао. Сместише нас у неке логоре, ограђене жицом. Логор чувају наши савезници са перушкама, берсаљери... Разапели смо наше исцепане шаторе на влажној ледини, без сламе смо, без хлеба, воде... Десет дана живели смо готово без ичега. Неки италијански генерал, чујемо, тражи да се наше јединице врате у Драч где ће нас, наводно, снабдети храном и укрцати у бродове. Свесно смо опасности којој нас излажу – то значи сигурна смрт на путу. Официри не крију од војника такву могућност. Кад смо схватили да се тражи да напустимо тај логор, захтевамо од официра да се тучемо са Италијанима, па ком опанци – ком обојци. Најзад, после телеграма, разговора, наших претњи оружјем, решено је да наставимо пут према Валони...

Логор је демонтиран, шатори су скупљени. Били смо спремни за покрет. Али, са нама није кренуло око 400 регрута, који су за тих десет дана помрли под шаторима у Фијери. Крећући се споро, немо, према Валони, јео сам успут живо коњско месо и утробу. То ме је спасило, захваљујући томе стигао сам до Валоне где су нас сачекали наши прави, искрени спасиоци, Французи и укрцали нас у своје бродове...

Јадне и изнемогле, али већ на броду нахрањене и напојене регруте, управо један део, искрцали су у Бизерти (Тунис), ратној луци. Ту нас је дочекала музика и наш осведочени пријатељ кога регрути назваше „српска мајка”, дивни старац са лепом, густом брадом, француски адмирал Емил Гепрат. Живот ће учинити да га још једном видим и то 1938. године у официрском дому у Паризу, и да га подсетим на тај величанствени дочек француске војне музике изнемоглим, поцепаним српским војницима...

Два дана касније сам од адмирала Гепрата лично чуо да је од моје класе мобилисано око 30.000 регрута а да је сваки трећи преживео албанску голготу...

Био сам преводилац, тумач у разним командама, болницама, међу рањеницима и болесницима. Касније сам доживео и преживео бродолом када су, у близини Балеарских острва, непријатељски сумарени погодили наш брод. Они који су били добри пливачи скочили су у море. Запливали су према обали, не слутећи да је она удаљена око 30 морских миља. Сви су се подавили. Ми непливачи прихватили смо се оних плутача што су нам дали приликом укрцавања, или брвана и комада даске, и одржавали се на површини до сутрадан, кад су нас покупили мали шпански бродови. После нас је прихватио француски брод и превезао у Марсеј. Те ноћи сам у својој двадесетој години оседео...

И тада, и током мучног пута кроз албанска беспућа, и касније на бродовима, и у Француској, срео сам многе истакнуте личности тог времена. Запамтио сам и то време и те људе. До краја живота памтићу племенитост и љубав Француза према нама. Много година касније бићу у срећној прилици да упознам генерала Шарла де Гола у Паризу који ме је, као председник Француске Републике, одликовао Орденом витешког реда. Касније сам проглашен почасним грађанином Париза. Чудна је човекова судбина. Мој пут од сељачета испод Космаја, до возара рањеника, хране и муниције на Церу, пут једног сломљеног регрута преко трновитих стаза албанске голготе, побуњеника у Фијери, преживелог бродоломца у водама Средоземног мора до Де Головог витеза, био је заиста мучан. Нисам био херој већ мученик...”

Алекса Петровић живео је у Београду, био носилац многих домаћих и француских одликовања. После рата је био истакнути стручњак за пољопривреду, сарадник многих листова и часописа, један од оснивача агенције „Путник”, члан удружења старих ратника и носилаца Албанске споменице.


Коментари9
e49d0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko Stojiljkovic
Neka je vecna slava nasim junacima i mucenicima.Prevrne mi se u stomaku kad cujem ove nase crvene Srbe koji se i dalje kunu u Tita i partiju.
deda dušan
Moj деда је прешао Албанију пешке и вратио се својо породици. Његова сећања преносим на папир књиге коју пишем. О Французима , од војника до обичног народа има само лепе речи. Зато ме је са 5 година већ послао код приватног професора да учим француски. Броз се је потрудио да Србију одвоји од Француза на најподмуклији начин.Прогонили су и мог деду . Покушај , да се то поправи је на данашњим генерацијама.Али и Фнацуска данас није тако самостална као тада ,па ће ићи спорије.
Aca
To su bili neki drugi francuzi....
Marko s
To su bili neki drugi Srbi...
Препоручујем 9
Vera Sobat
Svaka CAST g-dine Aleksa Petrovic, secacemo se Vas sa Postovanjem!
Nn
I da nije Politike da nas podseti, sve bi bilo zaboravljeno. Hvala Politici sto ovakve dogadjaje cuva od zaborava.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља