Недеља је била у знаку нежнијег пола! Прво су у раним јутарњим сатима становници Србије који се заклињу да никада не гледају ријалитије и тврде да су чак блокирали Пинк и Хепи који их емитују, мада би им за то било потребно да знају ПИНЈ, али хајде да им верујемо... сазнали да је њихова хероина која се истакла љубавним свађама, увредама упућеним момку освојила прво место и постала богатија за педесет хиљада евра колика је премија. А можда и много више ако јој буде исплаћен и велики хонорар. Девојка која је обележила и прошлу сезону својим сексом (и била другопласирана) погодила је жицу ТВ гледалаца. Они који су се телефоном укључивали уживо у програм тврдили су да је воле „исто као своју ћерку” и да ће сада, коначно, моћи да престану да пију бенсендине за којима су посезали сваки пут када би се она изнервирала... Слутим да ће поново бити оних који ће рећи „зашто обраћате пажњу на ријалити, ја то не гледам”. Ево зашто: ако је нација током десет месеци толико заволела антијунаке који изговарају најгоре вулгарности и физички насрћу једни на друге, онда смо сви ми у проблему.
То више нема везе са ријалитијем него са системом вредности који (не)препознајемо. Такмичари су показали довољно лукавства да своје хистеричне испаде у којима бацају и разбијају ствари и ломе стакла називају „нападом панике”, а неконтролисано понашање проглашавају за искреност! Појавио се податак да је за финале Задруге овај народ послао више од осамнаест милиона порука по цени од 36 динара и на своје старлете, ди-џејеве и моделе потрошио преко пет и по милиона евра.
Склона сам да верујем да се ти бројеви, можда, односе на целокупно трајање овог ријалитија, али... Осамнаест милиона порука нису могле да се саме пошаљу! Како онда нико не гледа? Очигледно је да имамо еластичан однос према истини! Признајем: гледала сам „Задругу”. Како бих иначе знала о чему се тамо ради. А било је и поучно јер тај профил људи нисам имала прилику да упознам у стварном животу.
Те вечери, у недељу 7. јула у београдској Штарк арени женска кошаркашка репрезентација Србије се борила за бронзану медаљу пред око шест хиљада гледалаца. Две трећине седишта је било празно! Немамо културу праћења женске кошарке и не праштамо пораз. На претходној утакмици коју су за длаку изгубиле од Шпањолки било је више навијача... Србија признаје само победе и злато! Слика свечане доделе медаља и кошаркашице Јелене Брукс која на подијуму држи у наручју тромесечног сина Матеа који је са њом био на многим тренинзима и утакмицама у Зрењанину и заслужио је број девет на маленом дресу је нешто што би требало да затитра пред очима свима који се жале да им је нешто напорно!
