субота, 24.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 15:19
ИНТЕРВЈУ: АЛЕКСАНДАР МАЏАР, пијаниста

Тишина је некад најлепша музика

Мени су сви велики композитори драги, Бах је непоновљив, Моцарт је фасцинантан
Аутор: Марина Вулићевићпонедељак, 15.07.2019. у 14:53
(Фото: Кустендорф класик)

После 2014. године, када је имао соло наступ на Фестивалу руске класичне музике „Бољшој”, наш познати пијаниста Александар Маџар свирао је друге вечери ове манифестације, која сада носи назив Кустендорф класик, уз овације публике, са Симфонијским оркестром Кустендорф и уз диригентску управу Србољуба Динића. Маџар предаје на Краљевском конзерваторијуму у Бриселу, често држи радионице при другим образовним установама, а чест је гост у лондонском Вигмор холу, Театру де ла Вил у Паризу, у бриселском Бозару…

Након наступа с оркестром Кустендорфа деловали сте надахнуто. Шта је потребно све уклопити да буде постигнут такав склад?

Ваљда да немате лош дан. Морамо, по правилу, и добро да се спремимо за ту композицију, иначе познату, али којој је био потребан нови сјај, не само на инструменталном плану, него и концепцијски. Не можете овом концепту Чајковског да се 2019. године вратите с искуством из 1990. Мора доћи до неког помака и неко ваше музичко и животно искуство треба у то да се укључе. Потребни су и елементарни услови у виду неког мање-више пристојног инструмента и дворане. То је овде био случај, с извесним ограничењима, али оркестар је заиста био сјајан. Као и диригент Србољуб Динић кога дуго знам, али смо сада први пут сарађивали.

Имали сте и улогу члана жирија овога пута на Кустендорфу, жирија који је бирао најбоље младе уметнике међу њих педесет. Какав утисак су на вас оставили њихов таленат и жеља да се баве класичном музиком?

Нема места песимизму. Колико ће класична музика остати важна у том систему вредности, било код нас, било у другим срединама, то је наравно велико питање и немамо на то много уплива, али чињеница је да сваких пет до десет година стасава нова генерација која се с невероватном страшћу бави нашим послом, код нас и у свету. Изгледа да озбиљна музика има неку исконску снагу да деца и од пет година нађу за сходно да јој се посвете, а не нечему другом што не изискује никакав напор. То је дивно видети. Ова три дана су то потврдила. Било је седам, осам, врхунских талената, ми смо успели да наградимо шест. Да смо могли више награда да дамо, дали бисмо и више.

Постоје нека тумачења о томе да су пијанисти прошле епохе били пре свега звезде, а да су данас велики радници. Шта мислите о томе?

Не знам да ли се то променило. Мислим да су све генерације пијаниста морале много да раде. Тај инструмент већ двеста година свирају многи. Клавир фасцинира на специфичан начин и захтеви су врло високи. Просто стога што се сви надмећу са свима и то је данас слично као и раније. Апропо рада, Франц Лист је то лепо формулисао: „Ако не радим један дан, приметим ја, ако не радим два дана, приметиће публика.” Изгледа да је то већ 1850. било тако и мислим да је тако и данас. Има уметника којима је потребно мање времена и који највеће проблеме реше седећи у трамвају, или током неке шетње. А има других којима је заиста потребно много седења за инструментом. Мислим да је у свим генерацијама пијанизма било и једних и других.

Много читамо о томе колико је популизам освојио Европу, да руши њене тековине и вредности. На који начин ви такве околности промишљате?

Алергичан сам на тај појам. Популистом се данас назива свако ко на неки начин излази из тог мејнстрим политичког мишљења, које је достојно Совјетског Савеза, по мом мишљењу. Најпре по својој ригидности и нетолеранцији у односу на друге тачке гледишта. Хтео бих овом приликом све нас да подсетим на то да читав низ оркестара у Низоземској, пре десетак година нису затворили никакви популисти, него њихове стандардне партије на власти. Можемо да се „грудвамо” тим појмовима и предрасудама, у оба смера, али чињеница је да култура пати у разним политичким режимима и увек је прва која ће да буде изложена притиску, чим нешто зашкрипи у државном буџету. У овим новим политичким покретима треба одвојити жито од кукоља, зато што у ту категорију популизма улазе врло племенити покрети, којима су и даље идеје еманципација човека, интернационализам и хуманизам. Наравно, има ту врло реакционарних покрета, а заиста би било боље да их нема. Међутим, према политичком мејнстриму имам све мање симпатија, морам признати, зато што је врло склон хипокризији.

Шта мислите о диригентима попут Мехте или Данијела Баренбоима, који се јасно политички изјашњавају у јавности?

Мислим да је то важно, да уметници треба да буду ангажовани. Можда би било добро да нису партијски укњижени, што би се рекло. Али, ко има осећај да нешто у свету треба бранити и да треба устати за нечија права и неки циљ, мислим да је то лепо. Али, за то треба и смелости јер се можда велики број људи неће сложити са вама. Укључујући и људе који би можда дошли и на неки ваш концерт. Мислим да је улога ангажованог уметника врло битна и да би било добро да нас је што више.

С времена на време долазите у Србију, ако имате слике или кадрове њених призора, како бисте их описали?

Мени је у Србији увек дивно. Дођем накратко. Био бих врло срећан да свима овде цветају руже и да се живи као некада, али много боље. Ипак, није нам се посрећило ових последњих тридесет година. Србија је имала и периоде у којима је било среће и политички, када јој је ветар дувао у леђа. Ваљда је то тако у животу сваке нације, да се смењују периоди позитивне и негативне констелације. Наше генерације ово ће морати да „одседе”. У иностранству сам у неком повлашћеном положају, али напретка ће ипак бити.

Шта сада највише волите да свирате?

Волим да свирам оно у шта сам имао времена да се удубим. То је главна разлика код заузетих музичара. Да ли смо одвојили довољно времена за неки пројекат, или смо га спремили на брзину. Мени су сви велики композитори драги, Бах је непоновљив, Моцарт је увек фасцинантан, Бетовен је увек са нама. Шуберт, Шуман и Шопен никоме нису досадили, па ни мени. Музика 20. века је бескрајно богата. То је као да имате већи круг пријатеља и да вам је сваки мио на свој начин.

Шта слушате у слободно време, враћате ли се винилу, поново је у моди?

Немам грамофон, али имам све своје плоче, нисам бацио ниједну, упркос покушајима моје породице да се тај простор ослободи. У Бриселу, када сам код куће, најмилији ми је звук трамваја који пролази мојом улицом. Ко држи девет сати часове клавира њему после није ни до Вагнера ни до Ролингстонса. Тишина је некад најлепша музика.


Коментари0
1bdca
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља