петак, 23.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 21:44
НАЈСКУПЉА УМЕТНИЧКА ДЕЛА

Кунс држи рекорд међу живим уметницима

Највише милиона у историји аукцијске продаје дато је за Да Винчијевог Салватора Мундија”, Монеови „Пластови” су на врху листе кад је реч о импресионизму, а међу нашим сликарима води Паја Јовановић и његова „Два башибозука испред капије
Аутор: Милица Димитријевићнедеља, 14.07.2019. у 11:17
Џеф Кунс и његов „Зец”

Пи­та­њем „Шта би­сте ку­пи­ли да има­те 100 ми­ли­о­на до­ла­ра?” по­чи­ње за­ни­мљив до­ку­мен­та­рац из 2011, на­стао у про­дук­ци­ји Би-Би-Си­ја, у ко­јем је Али­стер Со­ук, по­зна­ти бри­тан­ски умет­нич­ки кри­ти­чар и но­ви­нар, од мно­штва мо­гу­ћих од­го­во­ра по­ну­дио је­дан, не та­ко ре­дак – по­тро­шио бих но­вац на ку­по­ви­ну умет­нич­ких де­ла.

Ни­је, ме­ђу­тим, реч ни о ње­му лич­но, ни о ње­го­вом нов­цу, већ о не­ки­ма од сли­ка ко­је су ушле у исто­ри­ју по це­на­ма за ко­је су про­да­те на аук­ци­ја­ма у ре­но­ми­ра­ним ку­ћа­ма, на шта нас је не­дав­но под­се­тио Џеф Кунс. Ње­го­ва скулп­ту­ра „Зец” до­сти­гла је сво­ту од 91,1 ми­ли­он до­ла­ра због че­га је овај умет­ник по­но­во на вр­ху ли­сте кад је реч о нај­ску­пљим ра­до­ви­ма жи­вих умет­ни­ка, с ко­је га је, по­ка­за­ло се са­мо на­крат­ко, био ис­ти­снуо Деј­вид Хок­ни пре шест ме­се­ци. 

У Со­у­ко­вом фил­му „Нај­ску­пље сли­ке на све­ту”, гле­да­лац је, во­ђен кроз сце­но­гра­фи­је Њу­јор­ка, Лас Ве­га­са, Лон­до­на и Ве­не­ци­је, мо­гао да се бли­же упо­зна с из­у­зет­ним умет­нич­ким до­ме­ти­ма де­сет ре­мек-де­ла ве­ли­ких ства­ра­ла­ца ко­ја се на­ла­зе у раз­ли­чи­тим окру­же­њи­ма и ми­ље­и­ма. Од при­ват­них ко­лек­ци­ја чи­ји при­мер­ци, на­жа­лост, ни­су ни­ка­да би­ли, ни­ти ће би­ти, на уви­ду јав­но­сти, пре­ко му­зе­ја ко­ји­ма су у по­хвал­ним и ши­рем дру­штве­ном ути­ца­ју во­ђе­ним слу­ча­је­ви­ма ова де­ла по­зајм­љи­ва­на за­рад из­ла­га­ња, па до ре­сто­ра­на у коц­кар­ни­ца­ма где их ма­хом мо­гу ви­де­ти они ко­ји­ма ни­је бит­но у чи­јем „зид­ном дру­штву” обе­ду­ју.

Со­у­ко­ва ана­ли­за се, та­ко, кре­ће од Мар­ка Рот­ка и ње­го­ве сли­ке „Бе­ли цен­тар”, про­да­те за 72,8 ми­ли­о­на до­ла­ра, пре­ко пр­ве вер­зи­је „Пор­тре­та док­то­ра Га­шеа” Вин­сен­та ван Го­га, ку­пље­не за 82,5 ми­ли­о­на до­ла­ра, и „Пор­тре­та Аде­ле Блох-Ба­у­ер I” Гу­ста­ва Клим­та, ко­ји је до­сти­гао це­ну од 87,9 ми­ли­о­на до­ла­ра (ка­сни­је пре­про­дат за 150 ми­ли­о­на до­ла­ра), па до де­ла Па­бла Пи­ка­са „Акт, зе­ле­но ли­шће и би­ста”, ко­је је пла­ће­но 106,5 ми­ли­о­на до­ла­ра. 

Ми­мо по­да­та­ка из овог оства­ре­ња де­си­ле су се по­том, у до­ме­ну зва­нич­не, јав­не аук­циј­ске про­да­је, ка­ко пре­ци­зно бе­ле­же „Би­знис ин­сај­дер” и Ју­ро­њуз, акви­зи­ци­је ко­је над­ма­шу­ју по­след­њу на­ве­де­ну су­му. „Пла­сто­ви” Кло­да Мо­неа про­да­ти су не­дав­но за 110,7 ми­ли­о­на до­ла­ра и сли­ка је по­ста­ла, ујед­но, ка­ко твр­ди „Са­де­би”, и нај­ску­пље де­ло ме­ђу им­пре­си­о­ни­сти­ма, док је склптура Алберта Ђакометија „Човек који показује прстом” продата за 141,3 милиона долара. Рад Френ­си­са Беј­ко­на „Три сту­ди­је Лу­си­ја­на Фрој­да” ко­штао је 142,4 ми­ли­о­на до­ла­ра, „Ле­же­ћи акт” Ама­деа Мо­ди­ља­ни­ја пла­ћен је 170,4 ми­ли­о­на до­ла­ра, а за „Же­не из Ал­жи­ра” Па­бла Пи­ка­са из­дво­је­но је 179,4 ми­ли­о­на до­ла­ра. У при­ват­ним тран­сак­ци­ја­ма ко­је су забeлежене до­стиг­ну­ти крај­њи из­но­си би­ли су и ве­ћи, па се та­ко у оп­се­гу од 200 па до 300 ми­ли­о­на до­ла­ра на­ла­зе Џек­сон По­лок и ње­го­ва сли­ка „Број 17А”, рад По­ла Го­ге­на „Ка­да ћеш се уда­ти”, „Кар­та­ши” По­ла Се­за­на и де­ло „Раз­ме­на” Вилемa де Кунигa. 

Клод Моне, „Пластови”, 1890.

А он­да је до­шла 2017. и сви до та­да по­стиг­ну­ти ре­кор­ди су пре­ва­зи­ђе­ни – за „Сал­ва­то­ра Мун­ди­ја”, ко­ји је при­пи­сан ни­ком дру­гом до Ле­о­нар­ду да Вин­чи­ју, око че­га се и дан-да­нас још ро­је сум­ње у струч­ним кру­го­ви­ма, ку­пац чи­је је име би­ло скри­ве­но, ма­да се по­том спе­ку­ли­са­ло да се ра­ди о јед­ном од арап­ских прин­че­ва, одво­јио је 450 ми­ли­о­на до­ла­ра. За­и­ста је то би­ла сен­за­ци­ја. 

Сви ве­ли­ка­ни ко­ји су по­бро­ја­ни ни­су ме­ђу жи­ви­ма, али су се на по­чет­ку тек­ста по­ме­ну­ти Кунс и ре­но­ми­ра­ни Деј­вид Хок­ни по­бри­ну­ли да ме­ђу умет­ни­ци­ма ко­ји су још ак­тив­ни де­ша­ва­ња та­ко­ђе не бу­ду ма­ње за­па­же­на. Њих дво­ји­ца сме­њу­ју се на ме­сту нај­пла­ће­ни­јег ауто­ра у овој ка­те­го­ри­ји, по­што је пре про­да­је Кун­со­вог „Зе­ца” Хок­ни­је­во де­ло „Пор­трет умет­ни­ка (ба­зен с две фи­гу­ре)” би­ло до­сти­гло це­ну од 90,3 ми­ли­о­на до­ла­ра, при че­му је бит­но ре­ћи да је Кунс од 2013. го­ди­не па до та­да био на пр­вом ме­сту јер је ње­гов „Пас од ба­ло­на (на­ран­џа­сти)” био ку­пљен за 58,4 ми­ли­о­на до­ла­ра, док се иза ње­га на­ла­зио Гер­хард Рих­тер, чи­ји је рад „Ап­стракт­на сли­ка” за­вре­део 46,3 ми­ли­о­на до­ла­ра. 

– И на­ши умет­ни­ци има­ју сво­је ме­сто у овој при­чи, а по­себ­ну по­зи­ци­ју за­у­зи­ма Па­ја Јо­ва­но­вић, чи­је је де­ло „Два ба­ши­бо­зу­ка ис­пред ка­пи­је”, а реч је о из­ра­зу ко­ји се од­но­си на до­бро­во­љач­ку гар­ду осман­ске вој­ске, про­да­то про­шле го­ди­не за по­за­ма­шну су­му од тач­но 531.375 евра, што је би­ла три пу­та ве­ћа сво­та од пред­ви­ђе­не (про­це­на се кре­та­ла из­ме­ђу 114.000 и 171.000 евра) – ис­ти­че Дра­го Ра­ко­че­вић, исто­ри­чар умет­но­сти из бе­о­град­ске Ар­те га­ле­ри­је, наш по­моћ­ник у на­ме­ри да у овом кон­тек­сту по­зи­ци­о­ни­ра­мо срп­ске ауто­ре. 

Ово не­ве­ли­ко уље на др­ве­ној пло­чи (46 пу­та 35 сан­ти­ме­та­ра) по­ну­ђе­но је би­ло у „Са­де­би­ју” у ка­те­го­ри­ји ори­јен­та­ли­ста, а по из­но­су је пла­ће­ни­је од ње­го­вог „Укро­ти­те­ља зми­ја”, ко­ји је пре око две де­це­ни­је ку­пљен за 169.580 евра. Тре­ба­ло би по­ме­ну­ти Ма­ри­ну Абра­мо­вић, чи­ја је фо­то­гра­фи­ја пер­фор­ман­са „Умет­ност мо­ра би­ти ле­па, умет­ник мо­ра би­ти леп” про­да­та 2015. за 327.040 евра, пре ме­сец да­на „По­ља­ци” Ми­о­дра­га Да­да Ђу­ри­ћа пла­ће­ни су 112.500 евра, а ту је и Вла­да Ве­лич­ко­вић, чи­је је уље на плат­ну под на­зи­вом „Ро­ђе­ње” у мар­ту ове го­ди­не по­сти­гло сво­ту од 46.800 евра. Го­ди­на­ма уна­зад по за­вид­ним це­на­ма про­да­ва­на су и дела Са­ве Шу­ма­но­вића, Пе­тара До­бро­вића, На­де­жде Пе­тро­вић…

Паја Јовановић,„Два башибозука испред капије”, 1887/1888.

А ко су куп­ци ра­до­ва на­ших ства­ра­ла­ца?

– Ра­ди се о аук­ци­ја­ма ван гра­ни­ца на­ше зе­мље и куп­ци су углав­ном, на на­шу жа­лост, стран­ци. Сва­ка­ко су то љу­ди ко­ји су про­фи­ли­са­ни у све­ту ко­лек­ци­о­нар­ства и зна­ју тач­но шта тра­же. То су, че­сто, и по­је­дин­ци ко­ји су вла­сни­ци ве­ли­ких ком­па­ни­ја и ко­ји пра­ве сво­је збир­ке, оне су вр­ло бо­га­те и ра­зно­ли­ке по из­бо­ру умет­ни­ка. По­сто­је и на­ши ко­лек­ци­о­на­ри ко­ји се бо­ре на тр­жи­шту и уче­ству­ју у над­ме­та­њи­ма, али је нај­ве­ро­ват­ни­је да у јед­ном тре­нут­ку мо­ра­ју да од­у­ста­ну јер не мо­гу да ис­пра­те так­ми­че­ње до кра­ја – ка­же наш са­го­вор­ник, а ми га пи­та­мо још и то да ли би био пра­ви по­тез да се у бор­бу за Јо­ва­но­ви­ће­во де­ло укљу­чи­ла и не­ка до­ма­ћа му­зеј­ска ин­сти­ту­ци­ја.

– Та­ква ре­ак­ци­ја, да се до­го­ди­ла, сва­ка­ко би спа­да­ла у до­мен по­жељ­ног, по­себ­но би би­ло од ко­ри­сти да се кре­та­ња на аук­ци­ја­ма пра­те и да се ре­а­гу­је, а би­ло би од из­у­зет­ног зна­ча­ја ка­да би се до­шло до то­га да је на го­ди­шњем ни­воу мо­гу­ће пла­ни­ра­ти и бу­џе­те ко­ји мо­гу да обез­бе­де бар уче­шће у тр­ци за не­ко од де­ла срп­ских це­ње­них умет­ни­ка. На тај на­чин и са­ма ин­сти­ту­ци­ја на се­бе би при­ву­кла па­жњу, то би био и до­бар мар­ке­тин­шки по­тез, а био би и знак да је на­ша др­жа­ва учи­ни­ла на­пор да осво­ји не­ко од де­ла љу­ди ко­ји нас на нај­бо­љи на­чин пред­ста­вља­ју у све­ту – до­да­је Ра­ко­че­вић и на кра­ју на­гла­ша­ва да по­све­ће­но ко­лек­ци­о­нар­ство нај­пре по­чи­ва на зна­њу и упу­ће­но­сти у свет умет­но­сти, а по­том и на осе­ћа­ју за ле­по ко­ји се, на­рав­но, раз­ли­ку­је од по­је­дин­ца до по­је­дин­ца. 

За­то ко­лек­ци­је и је­су је­дин­стве­не и го­во­ре мно­го о са­мом вла­сни­ку, чи­ја ви­зу­ра мо­же би­ти под­сти­цај за де­ла­ње оних ко­ји до­би­ју при­ли­ку да у са­ку­пље­ним при­мер­ци­ма бар на­крат­ко ужи­ва­ју. 


Коментари3
15381
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marko
Sve što može da se kupi parama nije umetnost.
ObicnaBaba
Kad bi Vas neko pitao ZASTO kupujete umetnicko delo(ili uopste dela) sta biste mu Vi rekli, da pomognete umetniku, da ga STALNO gledate, da ga pokazujete vasem okruzenju, ili kao vrednu robu-nekretninu zlu ne trebalo da ga unovcite. Ja bih da ga gledam , ali ova prikazana nisu lepa i nemaju poruku, za mene vrednost dela odredjuje lepota i poruka.
padre
Nisam znao, da i u umetnosti postoje rekordi!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља