Мало-мало па у домаћим медијима, поготово оним који се хране сензацијама, налазимо како је опет неко „показао албанског орла” (оно кад прекрсти руке и маше шакама). Зашто то некоме личи на орла није ми баш јасно, поготово што ова поносна птица рашири крила (руке) када њима маше и хоће да полети, а не да се стидљиво стисне па мрда врховима. Као неко још невешто птиче. Али није ствар у томе.

Наиме, увек ме зачуди она тврдња да је реч о „албанском орлу” (и ових дана читамо како је учесница избора за мис Србије показала тог „орла”, уз обавезно скандализовање), па онда Срби треба да се као љуте на то, протестују и слично. Јер, историјска је чињеница да је тај двоглави орао стари српски симбол, још тамо из доба Немањића и раније, и не само српски, него све до данас и руски, пољски, некакав дебељушкасти црни орао немачки итд.

Чињеница је и да је двоглави црни орао данас симбол Албанаца (на државној је застави Албаније), као и да је млада албанска нација најновија у том низу народа који од давнина имају двоглавог орла за свој симбол. Такође је и чињеница – свиђало се то некоме или не – да је овај албански настао по угледу на стари српски симбол из грба највећег албанског јунака којег називају Скендербег, иако је он својом руком и на ћирилици половином 15. века записао да се зове Ђурађ Кастриот. Скендербег се звао док је био турски војник, а када је напустио Османлије и наметнути ислам и вратио се у православно хришћанство својих предака, вратио је и своје родно име, оженио се у православном манастиру, што је све познато у историји. Тада је, борећи се против Османлија, из поштовања према Србима и својим коренима (мајка му је Војислава из племенитог рода Бранковића, а отац Иван и један брат сахрањени су као православни монаси на Хиландару), за свој грб узео српског двоглавог орла, али супротне боје (црне). Временом, то је постао и грб новонастајуће албанске нације.

И зато сматрам да је сасвим у праву колега Вања Булић када се недавно гостујући у једној ТВ емисији чудио зашто се неки Срби љуте на махање шакама појединих очито усијаних глава на албанској страни и то доживљавају као провокацију, када је очигледно реч о имитирању старог српског (и не само њиховог) симбола. Доличнија реакција била би да се на то лепршање шакама насмеше и можда чак запљешћу. Замислите, само, како би то изгледало када би Руси, Пољаци, Немци, Срби и други почели да у разним приликама машу рукама попут орлова, а они који у грбу имају лава да, на пример, ричу? Ха, играла се деца!

Радоје Арсенић,
новинар „Политике” у пензији