„Извоз порастао за 8,3 одсто.” Овако саопштена вест баш лепо звучи и остаје у сећању већини, а то је, вероватно, и циљ таквог наслова. Ретко ко чита шта даље пише. А пише црно да не може црње. Извоз је за пет овогодишњих месеци у односу на исти период прошле године, повећан за 8,3 одсто, а увоз за 10,8 одсто. Даље следи да је петомесечни дефицит у робној размени са иностранством повећан за 18,8 одсто и достигао 2,5 милијарди евра, а покривеност увоза извозом пала са 75,6 на 73,9 одсто. Ако би дефицит и до краја године растао истим темпом, што је вероватно, јер се негативни тренд усталио, био би већи од прошлогодишњег (5,6 милијарди евра) за још једну милијарду евра. Лоше, много лоше.
Е, није лоше, говоре званичници, јер следи друга лепа вест. „У 2018. години 3,5 милијарди евра страних инвестиција.” Стварно значајна сума, скоро невероватна. Кад се таквом девизном приливу по основу страних инвестиција дода и више од три милијарде евра дознака из иностранства од „гастарбајтера”, премашићемо сав вишак и потребног и непотребног увоза, па се, вероватно, може очекивати и нова вест која се добро прима, да Србија први пут у „новијој историји” има, поред суфицита у буџету, и суфицит платног биланса. О високим девизним резервама да и не говоримо.
Вест о страним инвестицијама је дакле, лепа, а стварност у погледу наших инвестиција, забрињавајућа. Од ових 3,5 милијарди евра страних инвестиција једва је нешто мањи дефицит укупних инвестиција у односу на потребни ниво инвестиција (25 одсто БДП-а) који би омогућио висок и одржив раст БДП-а зарад прикључка економски релевантним државама. А дефицитарни смо управо у инвестицијама које подижу квалитет запослености (веће коришћење скупљег живог рада) и дижу извоз, а смањују потребу за увозом. Речју, које увећавају учинак сопствених капацитета и ресурса, што је и сврха инвестиција. Ефекат високих страних инвестиција у нас је управо супротан. Расте заступљеност јефтинијег живог рада и увозни садржај и инвестиционих и потрошних добара.
Трећа, најновија вест гласи: „Од краја године покрећемо нови инвестициони циклус вредан од пет до десет милијарди евра, који ће трајати четири или пет година”. Мало је оних који ову вест нису регистровали, јер је заиста високофреквентна, а, вероватно, још мање оних који су помислили колико је необавезна и у погледу рока, а поготово вредности. А није ни чудо што је тако срочена. Реч је о намери улагања у јавне инвестиције које су у надлежности државе. Да би те инвестиције биле стварност и биле сврсисходне, није довољно да председник државе схвати да смо у озбиљном инвестиционом дефициту. Потребно је да држава, а ова то не може, створи предуслове да јавне, па и све друге инвестиције имају пред собом циљ. Рецимо, инфраструктурне инвестиције у пољопривредним подручјима, иначе преко потребне, имају смисла ако је препознатљивом стратегијом развоја, које, нажалост, немамо, предвиђено да развој пољопривреде подразумева развој прехрамбене индустрије и сеоског туризма, да подразумева укрупњавање пољопривредних газдинстава уз адекватну кредитну подршку обнове пољопривредне механизације, што, пак, захтева социјално збрињавање остарелих сеоских домаћинстава у замену за приходе које су остваривала на продатом земљишту. У супротном, нови сеоски путеви би послужили да деца из града и иностранства не уништавају кола кад одлуче да обиђу родитеље.
Најзад, јавне инвестиције се финансирају из буџета. Или из вишка остварених буџетских прихода над осталим буџетским расходима, или на терет дефицита буџета, значи задуживањем државе код страних и домаћих банака и инвеститора у државне хартије од вредности. На значајније вишкове буџетских прихода по основу значајнијег раста БДП-а није реално рачунати са оваквом привредом и у структурном и власничком смислу, па је једна од опција даље подизање ефикасности пореског апарата ради идентификације и опорезивања досад неопорезованих прихода. Има смисла и најава министра финансија да се растерећује расходна страна буџета заменом скупих доларских задужења државе јефтинијим, али су за то сада шансе много мање него претходних година, када су камате на светском финансијском тржишту биле веома ниске. Са новим задуживањем на овом нивоу ефикасности и издашности српске привреде ушло би се у озбиљан ризик задужености. Јавни дуг у овом моменту износи 23,745 милијарди евра, што је за свега 1,08 милијарди евра мање од максималног дуга с краја 2016. године и поред елиминисања енормног буџетског дефицита (2,2 милијарде евра) и уласка у суфицит буџета. Може се рећи да и на том плану ствари стоје знатно лошије од оног што свакодневно слушамо.
Економиста, Београд
