петак, 20.09.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:25
ИНТЕРВЈУ: др ДАНИЦА ГРУЈИЧИЋ, в. д. директора Института за онкологију и радиологију Србије

Сви мисле оно што ја јавно кажем

Аутор: Данијела Давидов-Кесарпонедељак, 17.06.2019. у 22:28
(Фото Драган Јевремовић)

Пре месец дана проф. др Даница Грујичић, неурохирург с Клинике за неурохирургију Клиничког центра Србије, именована је за в. д. директора Института за онкологију и радиологију Србије. Чим је села у фотељу првог човека ове установе, рекла је да јој је циљ да смањи листе чекања на прегледе, да медицинари који вредно раде буду адекватно награђени и да установа добије проширење капацитета, које је неопходно због великог броја пацијената.

Међутим, није одустала ни од свакодневних операција које обавља у својој матичној кући, КЦС-у, од вођења Фондације „Заједно за младе”, од обраћања јавности на друштвеним мрежама, где указује на најчешће проблеме с којима друштво мора да се избори…

Иако је многи виде у политичким водама, она у разговору за „Политику” објашњава да такве амбиције нема и да би једино подржала младе и вредне људе уколико би формирали неки покрет.

Шта сте прво урадили када сте ступили на дужност директора овог института?

Најпре сам отишла да обиђем подрум. Желела сам да видим „пећину” у којој се налази котларница. Постоји проблем с канализацијом који мора да се реши, па тек онда можемо да говоримо о другим стварима. Мој став је да кућа треба да се среди од темеља. Професор др Радан Џодић, доскорашњи директор, много тога доброг је урадио, а највише је заслужан што је успео да „изгура” отварање „Онкологије 2”. Задовољна сам што су се организовале колеге на хирургији па пацијенти с малигним туморима практично више не чекају на операцију, већ за максимум 10 дана буду на операционом столу.

Број оболелих од рака расте из године у годину и мислим да држава треба да размисли о отварању још неких центара где ће се лечити ови људи.

Где видите да су највећи проблеми у тој установи?

Треба да се уведе заказивање прегледа код конзилијума лекара уз помоћ компјутерског система ИЗИС-а. Циљ је да пацијент не мења стално конзилијуме већ да има тим лекара код којег ће ићи на контроле. Захваљујући томе, пацијент би долазио у заказано време и не би биле огромне гужве по ходницима као што је то сада случај. Такође, у време телемедицине треба прекинути одласке лекара из Београда унутрашњост Србије на консултације, да се не би губило време, јер данас лекар може преко скајпа да се чује и види с колегом и да савет за лечење пацијента. Важно је водити рачуна и о психи пацијената, па је потребно имати више психолога који ће радити с њима.

Надам се да ће се јавити и неки донатори да набаве оно што би значајно олакшало боравак пацијентима на клиници. Можда да се купе телевизори јер им гледањем емисија брже прође време, али да се омогући бесплатан интернет. Осим тога, надам се да ће Министарство здравља дозволити да запослимо физијатре и физиотерапеуте који ће радити с болесницима да што пре могу да стану на ноге. Што се тиче медицинског дела, немам ту шта много да урадим. Моје колеге раде добро свој посао. Важно је имати добар тим. Мој се тренутно формира и не треба нико да се љути на мене због избора људи.

Да ли Институт поседује довољно апарата за зрачење пацијената оболелих од малигних болести?

Да нисмо добили четири нова апарата, морали бисмо да престанемо да радимо. Јер, четири стара су на издисају. Знам да ће сада неко рећи: „Јао ова Дана опет кука и тражи нове апарате.” Али такве уређаје треба занављати. Не исплати се поправка апарата који су много стари, за неке више нема ни делова. Ако један апарат престане да ради, то значи да 40 пацијената неће бити „озрачено” тог дана. Онда их пребацујемо за наредни дан. А сваки дан иначе морамо да примимо на терапију око 400 болесника. Радијациона онкологија је годинама, због политике која је неодговорно вођена, била занемарена у Србији. Она мора да добије своје место као што је случај у свету.

Уколико се у некој другој установи поквари уређај, ми морамо да помогнемо и прихватимо њихове пацијенте. То ће можда да значи и поновно зрачење пацијената у три смене.

Да ли сте се одрекли друге плате у Институту зато што примате ону у КЦС-у?

Стално прозивам људе који уз редован посао седе у неколико управних и надзорних одбора, па примају више плата. Било би лицемерно од мене да ја с таквим ставом добијам две плате. Нађено је законско решење да плату примам и даље у КЦС-у, а да се одрекнем оне на онкологији. Не може човек да буде алав. Презадовољна бих била ако би се захваљујући том мом одрицању запослио неки млади човек.

Залажете се за то да лекари који раде приватно не смеју више да раде и у државној служби. Због чега?

То је начин борбе против корупције. Они који желе да раде приватно, нека оду из државне установе. А они људи који остану у државној служби треба да буду боље плаћени. С друге стране, мислим да је у реду увођење допунског рада у оквиру матичне установе, јер ће од тога користи имати установа, а лекари веће плате.

Мислите ли да млади лекари могу успешно граде каријеру ако не припадају ниједној политичкој странци?

Задатак нас старијих је да их заштитимо, да сутра не дође неки партијски ћата који ће да им соли памет а да о послу не зна ништа. Мој задатак је да омогућим младим колегама, који су заиста сјајни, да их нико не дира и да на миру могу да раде свој посао.

Али многи данас сматрају да не могу да дођу до посла ако немају партијску књижицу.

Дешава се да људи мисле да ништа „без везе” не може да се оствари. То није баш тако. Догађа се да распишемо конкурс за пријем радијационог онколога и да се на њега нико не јави. Зато сам почела јавно да говорим да конкурси нису намештени и да млади могу да се јављају на њих. Тада су тек почели да се интересују и пријављују.

Да ли се по вама здравство у Србији последњих година побољшало и који је ваш предлог да се млади лекари задрже у земљи?

Ствари се померају набоље. Код младих треба развијати љубав према земљи. Да буду професионалци који ће да достигну врх у својој професији. А држава мора да им омогући сву потребну „машинерију” која им је потребна за лечење.

Неки су вас и послушали гледајући ваше снимке на друштвеним мрежама и нису отишли „трбухом за крухом”. Да ли сте свесни да сте постали узор многим младим лекарима?

Постала сам јавна личност када сам имала доста операција иза себе. Али ја живим животом обичног човека. Имам кредит и стан под хипотеком. Немам авионе, камионе и не живим у вили. Вероватно је зато обичном свету лако да се поистовете са мном. Пре три године почела сам да говорим јавно о проблемима у друштву који све људе „жуљају”. Подстакло ме је то што су добри свршени студенти почели да одлазе из земље и тада сам снимила свој први блог и поставила га на друштвене мреже. Нисам очекивала да ћу постићи толику популарност. Мислим да људи воле то што говорим јер сви мисле исто оно што јавно кажем. Никога никада нисам прозивала именом и презименом, нити сам причала ко колико има новца, станова, аутомобила, јер ме то не интересује. Али, појаве у друштву које су изузетно опасне као што је шамарање професорке, пребијање младића, непотребне туче, бављење „професијама” старлете или професионалног навијача, натерале су ме да говорим. Нисам никакав изузетак, има много квалитетнијих људи од мене, али не знам зашто ћуте. Не знам чега се плаше.

Имате ли намеру да искористите тренутну популарност и можда будете следећи министар здравља?

За сада не, јер су битни задаци које сам добила. Моја сарадња с министром здравља др Златибором Лончаром је одлична. Молим бога да њега не смене с те функције, јер имамо добру комуникацију. Све што смо се договорили је испоштовао, набавио многе апарате, има разумевање за онколошке пацијенте... Будући да инсистирам на томе да Србија треба да добије институцију породичног лекара, он је и то подржао. Дао нам је задатак да направимо предлог и видимо каква ће бити рачуница. Морамо да имамо породичну медицину као Кубанци који четири пута чешће откривају почетне облике малигнитета од Американаца. Домови здравља су превазиђене институције.

Иако кажете да не желите да се латите неке политичке функције, због чега сте се онда кандидовали за председника Србије 2012. године?

Имала сам приватне разлоге, иако сам знала да од тога неће бити ништа.

Који су то разлози?

Хтела сам да се заштитим. Сазнала сам да појединци хоће да ми сместе аферу и то тако што ће да ставе у бомбоњеру или пиће 300 евра које ће донети неки пацијент. То би био доказ да узимам новац од пацијената и тако би ми била намештена читава игра.

Како сте за то сазнали?

Дојавио ми је отац детета које сам оперисала. И рекао да је једини начин да се заштитим да се кандидујем на тим изборима. Јер кандидати се добро проверавају и надзиру.

Да ли сте утврдили ко је желео да вам намести ту аферу?

Јесам. Реч је о колегама.

И да ли сте им рекли да сте сазнали за њихов план?

Наравно. Ја не могу да ћутим.

Да ли вас је председник Србије некад прекорео због вашег оштрог језика и зато што не ћутите?

Није. Јер никад нисам рекла ништа што није тачно. Моје примедбе су добронамерне. Указујем на проблеме да би се они исправили, а не да ставим некоме прст у око и кажем: „Ти си крив за то.” Доста је више прича да је Александар Вучић крив за све у земљи. Па није. У овој земљи свако само треба да ради свој посао. Па и сви ти неки бајни стручњаци који свашта говоре треба да буду мало веће патриоте. Могу они да раде студије и пројекте за иностранство и да узимају паре од Европе, али треба да ураде и оно што је од интереса за ову државу.

Замерили сте се неким стручњацима и због става да је бомбардовање Србије 1999. године утицало на повећање броја оболелих од рака, који сматрају да то није истина? Да ли су лекари подељени по том питању?

Нисмо подељени. Они који говоре супротно од оног што ја кажем јесу људи који никада никога нису лечили, то нису лекари клиничари. Одувек сам говорила да није цела Србија загађена и да мора да се направи озбиљна епидемиолошка студија. Наша војска је чистила делове где су бомбе падале у време бомбардовања, али косовске „власти” то нису чиниле у том делу земље. Имамо податке да се тамо више оболева од рака. О томе генијалци који воде Косово неће да причају. Прошле године у јулу је потписан уговор са четири министарства у Србији да се истраже последице бомбардовања. Али, испоставило се да Министарство животне средине које је требало да обезбеди компјутере и две канцеларије за људе који ће се тиме бавити још то није урадило. Изгубила сам поверење. Можда ти људи трпе неки притисак из иностранства, можда им неко сугерише: „Не смете то да радите.” Чињеница је да је овде направљена еколошка катастрофа. И то не негде далеко, на Антарктику, већ овде у Европи. Зато бих замолила председника Александра Вучића да својим ауторитетом помогне да министарства која су потписала уговоре ураде истраживање и да видимо шта се заиста то десило 1999. године, на научној основи. Министарство животне средине сноси велику одговорност зато што је тај пројекат стао.

Да ли управо због разочарења што је Србија била бомбардована ваша наклоност у јавним иступањима некако увек иде радије ка Русији, него ка Западу?

Руси и ми смо по свему слични. После бомбардовања Србије, уз све уважавање цивилизованог Запада, не могу да имам исти однос према Истоку и Западу. Треба да их буде срамота шта су урадили. С друге стране, ми плаћамо данак једној лоше вођеној политици. Сада се тек сусрећемо с последицама. Међу онима који мисле да је Косово њихово, а не српско, сигурно има и цивилизованог света. Али сести за преговарачки сто с убицама, силоватељима, дилерима дроге, који су били припадници терористичке организације ОВК је страшно. Европа треба да одреди цивилизоване људе с којима наше власти треба да седну за преговарачки сто. А не Тачија и Харадинаја. Они су криминалци. 


Коментари15
a4a46
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Marija Stupatic, prijatelji i familija
dr.Danica Grujicic, BRAVO za svaku rec i mi Vam se divimo, Vasoj hrabrosti i - Vasoj savesti!!! Postovanje dr.D.Grujicic, mi Vam zelimo svu Srecu u daljem radu!
ime
Izgleda da ova vrsna doktorka i čovek koja leči i brine se za ovaj narod ima mnogo neprijatelja, sudeći po komentarima. Meni je to neshvatljivo i duboko bolesno. Verovatno su to oni isti što su joj smeštali''bombonjeru''. Teško je u ovoj zemlji biti najbolji, najradniji,najvredniji, najbrižniji, teško je biti, po prirodi, etičan i težiti najvišem i najboljem za narod. Rad i briga se ne praštaju.
Svetlana NS
Mnogi kažu da je u oblasti medicine kojom se bavi veliki stručnjak i to cenim i priznajem joj. Samo me buni njena hvala Lončaru za koga znamo da nema baš sjajnu biografiju i da je vodeći u mešetarenju s vakcinama i uzima debelu proviziju za njih. I doktorica je izjavila da se zalaže za prisilno vakcinisanje, a u savremenom i demokratskom društvu prisila u medicini nije dozvoljena.
Filip
Bilo kako bilo, osoba koja tvrdi da nije „alava" zauzela je dva radna mesta. Verovatno isto misli i narod ili bar mladji deo.
Zoki
Peofesoeku je trebalo pitati kao velikog stručnjaka malo detaljnije o nаdzoru kandidata koji spominje.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља