четвртак, 17.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:56
ИНТЕРВЈУ: Александар Поповски, редитељ

Модерно? Ја сам за класичан приступ

Сви ми мислимо да наши тирани мирно спавају, aли шта ако није тако? Знам да звучим смешно, али веома ми је забавно да замишљам њихове ноћне море
Аутор: Борка Голубовић-Требјешаниннедеља, 16.06.2019. у 20:00
(Фо­то А. Ва­си­ље­вић)

Редитељу Александру Поповском припала је част да својим читањем Шекспировог „Ричарда Трећег” који је ову историјску драму радио као савремени политички трилер отвори овогодишњи шести по реду Шекспир фестивал. Загребачки „Ричард Трећи” у извођењу позоришта „Гавела” у којем главну улогу тумачи „несвакидашњи Озрен Грабарић” биће изведен у четвртак увече, 27. јуна од 19.30 сати на сцени „Јован Ђорђевић” Српског народног позоришта у Новом Саду.

„Ричард Трећи”, стари тиранин за ново време, један је од најпознатијих негативних јунака у историји књижевности. Шта је у фокусу вашег сценског тумачења ове историјске драме будући да сте је радили као савремени политички трилер у којем су главни ликови политичари, криминалци, и послушни службеници, односно ћутљиви народ?

Савест. Савест је јако занимљива реч која се појављује у овом тексту. Први пут је изговара један од убица који иде да убије Ричардовог брата Едварда. Постоји сцена у затвору у којој један од убица пре него изврши убиство стане и почне говорити о савести. Да га мучи и да није сигуран да треба починити злочин. Касније цео пети чин који се догађа у Ричардовом сну је врста унутрашње борбе са савешћу. Све друго, преваре, убиства, круна, власт и све оно што карактерише свет политике и тада и данас нам је јако добро познато. Разликују се у детаљима, али пут до круне је углавном поплочан лешевима. Решити пети чин, сна, био је посебно занимљив део процеса. Имали смо најмање три варијанте краја. Ту је доста помогла и музика Марјана Нећака. Најважније је било да су глумци били спремни да пробају различита решења све док нисмо дошли до варијанте са којом смо били јако задовољни.

У чему је снага, свевременост „Ричарда Трећег” који је према проучавањима историчара упамћен као зла и властохлепна особа?

Тај базен у којем плива Ричард није базен са само једном страшном рибом. То је вода у којој пливају саме ајкуле и китови убице. Пре него Ричард Трећи помисли на круну, дешавају се злочини од којих ти је мука. Тамо су сви свакоме већ убили дете, брата, оца, жену. Он само настави оно што други годинама раде. Његова разлика је у томе што је тако обележен да му природа не даје никакву шансу да се домогне трона. Чак и његова мајка га зове наказом и проклиње утробу која га је родила. Његов брат, којег он убије у затвору, већ је радио и за противничку страну и против самог Ричарда. Све у свему то је галерија ликова која покушава да задржи главу на раменима и спремна је на све. То је слика дела енглеског двора која је тада била, а данас било које компаније, кућног савета, градске управе, фудбалског савеза и риболовачког друштва.

Зашто сте око Ричарда Трећег сложили јаке женске улоге огрезле у крвавој борби за трон?

Жене су по мени најбољи део драме. Ко год каже да Ричард нема женских ликова и да је лејди Ана само тамо нека која мало плаче на гробу, нема појма. Женски ликови су фантастично написани и битно одређују Ричардову путању кроз драму. Он паралелно са стратегијом како да освоји круну мора да се пробија и труди око освајања различитих жена. И сви задаци су јако неизводиви. Првенствено зарад његове наказности, а после и због самих контекста. Прво освојити жену којој си убио мужа и свекра. То је први задатак, одмах на отварању. Друго савладати Маргаретине клетве и пророчанства од којих сви дрхте. Треће убедити своју мајку да те воли иако она зна да си јој погубио једног брата и потрудио се да други не живи дуго. И четврто и најфасцинантније убедити жену којој си убио два сина да ти да своју кћер за жену. И да јој каже да ти ниси баш лош човек. Све у свему, свака је жена задатак који је скоро несавладив. И зато је свака сцена мало ремек дело. Првенствено глумачко.

Владавина Ричарда Трећег трајала је две године. Краљ је искористио то време да максимално ужива у лепим стварима и у животу. Јео је ждралове и чапље и заливао их вином. Зашто је Ричард Трећи, човек ђаволског шарма, наш савременик и саговорник? Зашто сте га приказали као особу са савешћу?

Не мислим да он има савест. Мени се више допада термин да не може мирно да спава. Њега краљица Маргарета у другом чину прокуне да му се не затвара проклето око осим због неког страшног сна. У једној фази смо пробали да радимо тако да Ричард од тог дана  проклетства није спавао. Сви ми мислимо да наши тирани мирно спавају и да преко дана као неки службеници обављају свој тирански посао, а увече се увуку у своје постеље и заспу сном праведника. Али шта ако није тако? Што ако их тамо чека оно најгоре? Оно од чега никад неће моћи да побегну. Знам да звучим смешно али ужасно ми је забавно замишљати њихове ноћне море. И мислим да је то наша шанса. Да их тамо ударимо свом снагом. Дантон каже да је савест огледало пред којим се глупирају мајмуни. Главна се битка води у сновима.

Случај „Ричарда Трећег” опомиње и даје наду. Која Шекспирова питању су актуелна данас?

Бити или не бити, питање је сад. Мени то звучи као пристојно питање. Али не мислим да је актуелно. Напротив, мислим да актуелно не значи ништа посебно, осим тога да се дешава сада. А и то сада већ касни јер док ми разговарамо већ је прошло. Треба бежати од актуелизације уметности. Мени се „пасе” ствари више допадају. Сматрам да је традиционална и конзервативна уметност једини узбудљиви правац. Модерно? Ја сам за класично. Актуелно је кад ти такси дође на време. Верујем у то да људи дођу у позориште не да би разумели него да би осетили. Кад дође до тога ко ће превагнути , разум или осећања, разум је тај који углавном губи. Колико поступака се не би десило да је разум преовладао? А зашто није? Ако све тако добро знамо и разумемо зашто тако и не поступамо?

Балкан је простор у којем се снажно огледамо у Шекспировим делима. Како видите балканску естетику? Зашто млади људи масовно одлазе одавде? Какво време живимо?

То је добро питање. Какво време живимо? Сад сам гледао серију Чернобиљ. У једном тренутку постоји опасност од тога да експлодира и други део нуклеарке и да побије пола света. Три младића се јаве као добровољци да уђу у реактор и отворе неке вентиле и спрече експлозију. На тај начин је избегнута катастрофа. Данас нико не зна њихова имена али сви знамо ко је фамилија Кардашијан. Ето у таквом времену живимо. 


Коментари0
8b1be
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља