понедељак, 26.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:24
ФОРМУЛЕ ЖИВЉЕЊА

Диктатура идеалног Ја

Пре појаве масовних медија узори младима су били стварни људи из окружења, а данас су то нестварни ликови „препарирани” да изгледају прелепо, богато и срећно
Аутор: Зоран Миливојевићпонедељак, 17.06.2019. у 08:00
(Срђан Печеничић)

Када се дете роди, оно већ у првим месецима живота има уграђено осећање сопствене вредности и интегритета свог тела. Како су људи социјална бића, детету је током развоја потребно да буде прихваћено од стране њему значајних других као вредно људско биће, чиме добија социјалну потврду своје вредности. Ти други су првенствено родитељи и родбина, а касније и група вршњака. Када млада особа кроз туђе прихватање добије довољно ових социјалних потврда личне вредности, тада и она последично потпуно прихвати саму себе. Ово младалачко прихватање себе постаје темељ личности који касније у животу помаже одраслој особи да се суочи са неприхватањем од стране других одраслих.

Проблем са којим се суочавају младе генерације, било као појединци, било као група, јесте у томе да овај нормални развој ремете наметнути идеали како би неко требало да изгледа и какав да буде, да би био цењен и прихваћен. У култури која је данас првенствено визуелна, у први план се ставља спољашњи изглед неке особе.

Млади људи имају потребу за узорима, дакле за „онима у које се гледа” јер је поистовећивање са узором један од три главна начина на који се формирају нечије Ја и нечији идентитет. Узор је особа на коју жели да се личи, жели да се буде као она. Пре појаве масовних медија узори су били стварни људи из окружења младе особе, међутим данас када су млади претерано изложени садржајима масовних медија, они своје узоре налазе у ликовима које им нуде ови медији, а то су заправо нестварни ликови „препарирани” да изгледају прелепо, богато и срећно.

Сукоб жељеног и стварног

Када млада особа пронађе неки медијски лик на кога жели да личи, она му се диви и жели што више да личи на њега. Другим речима она је у том лику препознала своје идеално Ја, у које би желела да уклопи своје стварно Ја. У зависности од тога колико је стварно Ја „удаљено” од идеалног Ја, појављује се незадовољство собом. Идеално долази од речи идеал, а ова од речи идеја, тако да идеално Ја означава оно фантазијско Ја некога ко није такав, али би желео да буде такав.

Када неко има идеално Ја, онда се посвећује смањењу разлике која постоји између стварног и идеалног Ја. Овде у обзир долази начин шминкања, фризура, начин облачења, али и вежбање, држање дијета, а по потреби и могућностима и естетска операција. Што се више смањује ова разлика, то особа постаје задовољнија собом, али никада потпуно задовољна.

Они који су свесни да је разлика између идеалног и стварног Ја непремостива, осуђени су на хронично неприхватање себе. Када је то код некога веома изражено, тада особа може показивати знакове ниже вредности, самопрезира, па и самомржње. Некада особе које мрзе тело у којем су се родили то изражавају кроз самоповређивање као што је, на пример, „сецкање”.

Није довољно бити леп

Постојање идеалног Ја није само индивидуални проблем, него је и колективни. Када генерација младих „упије” одређене ликове као персонификације свог колективног идеалног Ја, тада она прихвата само оне своје чланове за које оцењује да су се довољно приближили том идеалу. То значи да се млада особа која се није довољно приближила идеалном Ја нема само индивидуални емотивни проблем, већ да се суочава са стварним неприхватањем својих вршњака. Последица је да је већина младих, према истраживањима, у значајној мери незадовољна собом. А из такве поставке је тешко кренути у одрасли живот у којем се пред особом постављају разни изазови са којима се много боље носити из позиције прихватање самог себе.

Због свега тога морамо се и као родитељи и као заједница супротставити доминантном наративу у генерацији младих према којем је довољно бити леп и привлачан, да би се досегао онај идеални живот у коме су љубав, успех, срећа и статус. Да би то било могуће мора онај ко је родитељ или васпитач да зна да је овај наратив лажан, неживотан и да је само једна бајка коју масовни медији причају деци, младима и оном „унутрашњем детету” у одраслим људима. Потребно је с времена на време да се подсетимо да филм није живот, и да је немогуће у стварном животу оживети филмске сценарије. Могуће је покушати, али крај неће бити исти.


Коментари12
861e0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Jelena
Sve pohvale g. Milivojeviću, zaista odličan članak. Jedna od ključnih rečenica: "Da bi to bilo moguće mora onaj ko je roditelj ili vaspitač da zna da je ovaj narativ lažan, neživotan i da je samo jedna bajka koju masovni mediji pričaju deci, mladima i onom „unutrašnjem detetu” u odraslim ljudima." Autor apeluje na roditelje/autoritete, jer danas je problem što oni sami imaju takve uzore, svesno ili ne, pa se to prenosi na decu. Bez kriticizma odraslih, a izvanredno poentirao.
Slavka T.
Mladi traze svoje uzore u porodici i rodbini. Njima je najpre potrebna porodicna potvrda njihovih vrednosti, sto predstavlja solidnu osnovu za njihovu socijalnu afirmaciju. Roditelji prate emocionalni i intelektualni razvoj svoje dece: omogucavaju im da postizu balans izmedju stvarnih i zeljenih mogucnosti, da jasno razlikuju kakva su a kakva treba da budu. Ako roditelji prepuste deci da tragaju za "idealnim" uzorima, ona ce se otudjiti: fantazirati i na kraju postati inertna i razocarana.
Berislavci
Mladic pita svog oca:" Ja imam puno odanih prijatelja, vise od dvadeset... Ti imas samo jednog, zasto?!" Jednog dana im izgori kuca a sinovih prijatelja nigde, ni da pitaju kako je bilo. Dosao je samo tatin "jedini"da pomogne u nevolji. "Gde su sada tvoji prijatelji?"- pita otac sina. Ovaj je zanemeo.Otac:"Pravi prijatelj dolazi sam i pomaze u nevolji, a ovi koji dolaze samo kad se jede i pije-ima ih koliko hoces!" -"Mladi smatraju da su stari budale, a stari znaju da su mladi budale"(Sokrat).
Petar V. Terzic
Paradoksalno je to da je A. Ajnstajn, osporavajuci apsolutne naucne i filozofske autoritete, i relativizujuci njihova ucenja, pao u zamku sopstvenog apsolutnog autoriteta, pa je 30 godina uzaludno tragao za ujedinjenjem 4 prirodne sile ( "jednacina za sve"), rezignirano je zakljucio: "Ovuda je put ili ga uopste nema!" Covekov limit i svoju zabludu koju je uzrokovalo njegovo "nad-ja", Ajnstajn je shvatio i utehu nasao kod Sopenhauera: "Covek moze da radi sta hoce, ali ne moze koliko hoce".
Dejan Ivkovic
Vrlo lepo objašnjeno, i dobar apel.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља