четвртак, 21.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 22:49

Депонија узвраћа ударац

Аутор: Владимир Вукасовићнедеља, 02.06.2019. у 20:00

Кад се оно Доналд Трамп нешто био наљутио на Џастина Трудоа и спочитао му како он и његови сународници нису цвећке каквима се представљају, па су се у време колонијалних ратова чак и дрзнули да окупирају Белу кућу, деловало је безмало као да ће се још и остварити апсурдни хумор сатиричног цртаћа „Саут парк” и да ће САД послати војску да Канађанима напокон на нос натрља њихово држање бесрамно љубазних и помирљивих поштењачина из провинције, понашање којим господаре света с којима имају ту незаслужену почаст да деле своју границу, Американце, не престају да иритирају.

Претњу да ће повести рат на Канаду на концу је делом остварио онај којег називају и неким чудом још карикатуралнијом верзијом Трампа, филипински председник Родриго Дутерте. Од пунокрвног судара је, истина, остао само поморски десант на Канаду, и то хиљадама тона смећа превише загађеног за рециклажу и под лажним декларацијама унесеног на Филипине. Њихови су бродови упртили тај отпад да га врате на канадско тле, ако се Трудоова влада након вишегодишњег спора најзад заиста удостоји да га прими натраг, или, у противном, да га истресу у воде северноамеричке државе, па нек Канађани виде колико ће то пријати њиховим драгим стаблима јавора.

Теологија за водоинсталатере: И Малезија и још неки из сиромашнијих делова југоисточне Азије опомињу да ће непоправљиво контаминирани отпад отпослати тамо одакле им га, такође с кривотвореном документацијом или кријумчарењем без икаквих елегантних трикова, систематски шаљу: у развијене земље света. Глобална депонија се оштри да узврати ударац, што неће ићи лако, јер то право за себе, и у филмским насловима излизаним од цитирања и, још више, у стварности, резервише искључиво империја. Ако ништа друго, светско сметлиште нас је подсетило на то колико су површна она усиљено оптимистична тумачења резултата избора за Европски парламент према којима релативни успех зелених странака означава почетак еколошког устанка, дозревање свести о томе да заштита животне средине није само „проблем првог света”, то јест богатих, и помаљање нове, од десничарских снага веродостојније и доброћудније алтернативе која би могла уздрмати партије естаблишмента.

Нити су зелени превише добро прошли игде ван оних најимућнијих држава ЕУ у којима су одавно део главне струје политичке сцене нити би тај статус икада добили да нису престали бити суштинском алтернативом. Екологија јесте, како показује и азијски случај, питање социјалног јаза, јер сиромашни су свугде у свету ти који, пошто за боље немају новца, морају да живе у подручјима највише изложеним загађењу или ударима поплава и других климатских дивљања, с онолико заштите колико им доделе познокапиталистичка држава и пословни лобији. У те небезбедне забране су сиромашни Американци, Канађани или Немци стерани у својим земљама, као што је и Филипинцима или Малезијцима запало да буду један такав кутак у односу на читаву планету. Но, не би се рекло да европски зелени имају план за реструктурирање привреде довољно драстичан да се заиста ослободимо и загађивања и сваљивања његовог терета на најслабије.

Сто­ва­ри­ште уве­зе­ног  пла­стич­ног от­па­да у Ин­до­не­зи­ји  (Фо­то EPA-EFE/Fully Han­do­ko)

По свему, те странке и даље више личе на оне што пожар ублажавају тако што поправљају оџак. У објективно тешким еколошким и социјалним околностима, то им прибавља ауторитет и харизму верског вође који се, суочен с још једним Потопом, не пење на Синај да се покуша обратити Богу нити позива људски род да се коначно покаје за своје грехове како би заслужио камчену милост него се приљежно баца на редизајнирање система одводних канала. С овим данашњим боговима што ослобађају природне хаварије и с не баш освешћеним човечанством које масовно верује десничарима, као старим заштитницима индустријалаца, да је прекомерно загађење подметачина подлих левичара, сређивање канала можда јесте једина реалистична могућност, али то катастрофу једва да одлаже уместо да је спречава. Апсолутно стоји закључак да су центристичке странке на европским изборима наставиле да губе поверење. Озбиљну алтернативу, међутим, дочекали нисмо.

Периферија бивше периферије: Да се свет не мења док Европа бауља јурећи за сопственим репом, не би ни Филипинима, Малезији и још некима из њиховог региона дозлогрдило толико да прете враћањем смећа у развијене државе. Главна глобална фабрика за прерађивање отпада била је Кина, али она од пре две година сужава списак ствари које прима на рециклажу јер је економски ојачала и може дозволити себи да одмерава колико ће еколошких грехова остатка света наставити да гута, угрожавајући сопствено, све забринутије становништво и дугорочно подривајући националне ресурсе. Кина постаје нови центар света док несрећници у њеном суседству зато сад добијају још више отпада од некада најнадмоћнијих сила. Они су остали периферија планете, подобна да и надаље буде дивља депонија.

И Русија воли за себе да каже да је сила у поновном успону мада јој привредни показатељи то не потврђују. Москва је у том смислу далеко од Пекинга, али барем има своју периферију, мања места у залеђини, где већ неко време, према недавном писању портала „Политико”, избијају протести због тога што им се из престонице непрестано лиферује ђубре. Међу становништвом тих градова има оних који верују да се од тога богате кругови повезани с Кремљом. Претпоставка је то, изгледа, без доказа али крајње разумна будући да ствари обично тако иду и другде, па и кад ствари у своје руке узимају све те источне и западне политичке снаге које се хвале како би да преокрену светски поредак и спасавају потлачене.


Коментари2
8d5ee
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
... nije svuda tako ... primer Beca u Austriji to pokazuje gde je sistem odlaganja,prerade i recikliranja otpada i kanalizacije na zavidnom nivou,da ne kazem maksimalno uredjen i to postrojenja su sve prakticno unutar gradskog podrucja ... steta sto mnogo nasih iz vlasti to ne pogledaju malo bolje iako su cesto drugim ,,vaznim drzavno-privatnim poslovima" tu ... Beograd pogotovu bi imao sta tu da primeni iz iskustva glavnog grada Austrije,jer je po povrsini,geografski i po broju stanovnika slican Becu ...oba su na Dunavu ... ali nas glavni grad odnosno neka ,,pametna vlast" je centralnu gradsku deponiju smestila u Vincu, na obali Dunava ... tik uz najstarije gradsko naselje u Evropi ...strasno ...
Draskone
Uvek ekonomski jači odlažu otpad na periferiji svog civilizacijskog carstva. Bogate države u siromašne, veliki gradovi u predgrađa ili sela u okolini, i tako u krug. Kozmetičke promene, kao na primer - zabrana pušenja na otvorenom prostoru, su puka utopija. Poješće nas deponije. Kakav atomsi rat! Naša planeta postaje globalno smetlište! I to je izgleda nepovratan proces!

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи / Међународни преглед
Међународни преглед
Међународни преглед

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља