уторак, 22.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 12:33

Ђенералова кћи

Аутор: Коста Ђ. Кнежевићсубота, 01.06.2019. у 17:03

Током Балканских ратова 1912/13, док је пуковник Александар М. Мијушковић (1865–1933) био у Главном штабу Дринске дивизије, као командант артиљерије, његова супруга Даринка (дев. Станојевић), као и друге напредне жене онога доба, била је добровољна болничарка као чланица Кола српских сестара.

Српски топови се још нису ваљано охладили, када започе и Велики рат. Породица пуковника Мијушковића (будућег ђенерала) морала се пре времена вратити са одмора из Бање Ковиљаче. Супруг Александар се јавио команди на дужност, док се Даринка (1875–1964) поново посветила пословима у Ваљевској болници. Њихово првенче ћерка Марија (1898–1978) те школске године је завршила као одличан ђак четвртог разреда (по старом) Ваљевске гимназије и желела је да и она помогне у поменутој болници. Посао јој није тешко падао јер је још тада желела да студира медицину. Често је помагала код нашег лекара Александра Костића (1893–1983), који се пре времена вратио из Француске због објаве рата.

Од Анексионе кризе 1908, али особито од самог Видовданског атентата, немачке државе су све више у разним видовима објављивале текстове против српских земаља, што се може видети у ондашњим листовима „Мускета” и „Црни Петар”. Њихова извитоперена и освајачка мисао било је доказивање да су Срби убице и разуларена банда, да не презају ни од чега и не признају ни једну једину власт. И уистину таква пропаганда беше веома погубна.

За време наших првих победа на Церу и Колубари 1914, што је и савезнички свет славио, било је доста заробљених аустроугарских војника, подофицира и официра, од којих је један део био словенскога порекла. Пошто се тих деценија све више причало о панславизму и јужнословенској идеји, неки су од њих желели да баце црно-жуту кокарду и ставе на главу шајкачу. Но, као што рекосмо, немачка контрапропаганда беше стварно јака и убитачна. Једног младог Немца, аустроугарском војном лекару, што се иначе видело по униформи, наши су подно Цера заробили и довели у привремени заробљенички логор у Ваљеву, али одједаред му је позлило и пао је на земљу. Због грчења и пене све је подсећало на епилептични напад, те су га дежурни на носилима одмах пренели у болницу где је дежурао Александар Костић. Било му је јасно шта се заправо десило, да нема везе с падавицом због јаког бадемастог мириса који се ширио од несрећникових уста. Млади лекар је очигледно имао при себи ампулицу цијанкалија којом је прекратио свој живот. Опасна капсула је највероватније била ушивена у тврдом оковратнику, или шаву мундира.

У исту ту просторију дошла је и гимназијалка Марија, којој су рекли да оде до др Костића да му помогне, међутим, за несрећног колегу није било спаса. Од њега је остао војни, пољски хируршки прибор за мање интервенције. Др Костић даде тај прибор Марији Мијушковић, говорећи да он тога има, а да очекује да када се рат заврши, а она матурира, оде да студира медицину јер јој заиста лежи.

Док је окупација Србије трајала, угарске власти су по аустроугарском школском програму држале наставу искључиво на мађарском, док је ћирилица била потпуно укинута – као што је било и с дневном штампом. И поред такве тортуре, Марија Мијушковић као и многи из њене генерације, положила је велики испит зрелости на мађарском – који јој је до тада био непознат – и то с одличним успехом. Али, када је најзад дошло ослобођење и уједињење 1918, наше Министарство просвете и црквених послова огласило је све окупационе матурске дипломе неважећим, тако да се морало изнова матурирати! И поред тога, Марија је с одличним успехом завршила српску гимназију.

Пошто је био отворен фонд краља Петра Првог Ослободиоца, свршена матуранткиња Марија Мијушковић била је на листи најбољих ђака за школовање у иностранству. Била је једна од ређих ученица, пошто су ипак примарни били студенти, а не студенткиње.

На студијама медицине на Сорбони у Паризу упознаје будућег вереника, Бранислава Ил. Гојковића (1896–1979), који је исто почео да студира медицину, али се после прве године пребацио на биологију. Када је њен отац сазнао из ћеркиног писма да ће се и она пребацити на биологију и да се верила, Александар М. Мијушковић, као частан човек, оде на аудијенцију код регента Александра (будућега краља ујединитеља), да из оправданих разлога откаже Маријину стипендију. Када је регент сазнао шта је заправо разлог, он свом ратном другу рече да је и јестаственица (биологија), као и остале садашње науке у великом успону и веома обећава, тако да ће ћерка све време школовања примати и даље очеву стипендију, а да ће од овог месеца и будући зет Гојковић, примати потребни новац, али из његовог (регентовог) фонда. Тако је и било: њих двоје су редовно примали две краљевске стипендије све док нису дипломирали школске 1923/24 године, када су се заједно вратили у знатно проширену отаџбину.


Коментари2
9356c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Божидар
Мали народ који је градио вредности почев од нивоа породице до државног нивоа! Све оно што ми сада занемарујемо, не видимо, у једном општем стању неспособности да се консолидујемо и сагледамо пут којим треба да идемо! Оваквим личностима није требао нико да их води ни заводи. Они су знали где припадају и где иду!
Мики Лакић из Предворице
Описивање о нама и нашој Србији тада и данас иста мета исто одстојање не мењају мишљење. Немачка извитоперена и освајачка мисао било је доказивање да су Срби убице и разуларена банда, да не презају ни од чега и не признају ни једну једину власт. Неразумем зашто смо ми банде и убице? Да ли је наша Војска било коју Државу окупирала као што раде Немци. Е то више се неће гледати тај Филм. У суштини ми јесмо поносан и Пркостан Народ и неволимо да нам нико војнички гази нашу Србију.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /
Друштво

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља