петак, 23.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 23:03
100 ГОДИНА ОД ВЕЛИКОГ РАТА

Кад Даринка оца и мајку замени карабином и камом

Аутор: Милош М. Дамјановићсубота, 18.05.2019. у 16:08
Даринка Симић комита

У рат је 1912. добровољно отишла са тринаест година и била трипут рањавана. На ратишту се удала и породила и вратила након седам година као победница са ордењем и чином наредника, али остала непозната за нараштаје којима је даровала слободу. Овај кратак текст биће омаж заборављеном четнику Даринки Симић, која је, према сопственим речима, оца и мајку заменила карабином и камом.

Даринка Степановић Симић рођена је 1899. године у Неготину, где јој је отац Миленко, војни чиновник из Црне Горе, био у служби. Мајка јој је била Чачанка. Школовала се у Жагубици, Јасики и Ивањици. Скамију је заменила бусијом, а писаљку револвером, који је раније потајно узимала од оца, на шта јој је увек одговарано покудом да је то неодговарајући женски накит. У четнике се пријавила међу првима у чачанском крају, приликом доласка војводе Воје Танкосића. Због одвраћања родитеља, кришом је морала да побегне из дома. Положила је четничку заклетву и после месец дана пребачена у Куманово у одред војводе Вука Поповића, затим у Скопље као редов у одреду Косте Војиновића, где је прошла војну и обуку. У средњовековној српској царској престоници био је тада и чувени Гвоздени пук, у чијем је саставу био други четнички одред под командом Милића Димитријевића, а у њему и жене ратнице – Милунка Савић, Мара Петровић, Софија Јовановић и две Енглескиње. Задатак ових формација био је извиђање непријатељских положаја и, према потреби, отворена борба са мањим одредима османске војске. У Првом балканском рату, Дара комита је имала ватрено крштење на Козјаку, Вучитрну и Кајмакчалану и први пут била рањена, у ногу.

Озледа је није зауставила, па је у Другом балканском рату била на положајима око Охрида и Дебра, заједно са познатом Милунком Савић. Након краткотрајног рата, са саборцима је боравила у околини Скопља.

И у Великом рату Даринка се срчано борила, ратујући 1914. на Убу, Конатици, Рогатици, Вишеграду и другим местима у Подрињу, спречавајући надирање аустроугарског непријатеља преко Саве и Дрине.

Четујући на Кајмакчалану, упознала је будућег супруга Стевана Симића, наредника у њеном одреду, са којим ће се венчати 1914. на Кајмакчалану током оружаног затишја. Уприличено је весеље на ком су узели учешће сви четници, а војводе су са гордошћу гледале овај необичан брак на бојном пољу. Брак је крунисан рођењем детета које није имало срећу да преживи нехумане и тешке ратне прилике – умрло је након годину дана. Две године по венчању, Дара комита је остала и без мужа и ратног друга, који је изгубио живот у једном од бројних сукоба. Губитак драгих лица, учинио је Дару још енергичнијом и неустрашивијом ратницом. Након пробоја Солунског фронта и незаустављивог напретка српске армије, Даринка се са својим четницима борила против непријатељских трупа у околини Призрена. Из рата се вратила кући тек 1919. године, кратко настанила у Београду, још краће боравила код својих у Чачку, да би се поново вратила у престоницу, где се придружила четницима Косте Пећанца.

После рата радила је као дактилографкиња у Министарству шума и рудника, одакле је 1926. године отпуштена под образложењем – неквалификована. Оставши без посла, почела је да ради као слушкиња у богатим београдским домаћинствима. У родни Чачак се вратила 1935. године, а новембра 1938. се преселила у Крагујевац, где је живела као подстанар. Запослила се у тамошњем Војно-техничком заводу и на прагу Другог светског рата, поручивала: „За Краља и Отацбину данас сам готова да погинем пре него икад.” На своје године није гледала као на препреку за одбрану домовине. Самоуверено и у борбеном расположењу изјавила је: „Дајте ми само 300 метака за реденике, а кола са муницијом иза мене, па ћете видети шта ће бити! У четрдесет година човек није стар. Здрава сам и орна, хвала богу, а то је довољно.” Је ли успела да оствари свој наум након уласка Југославије у рат 1941. године остаје енигма. Баш као и њена даља животна судбина.


Коментари4
400a0
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Raca Milosavljevic
....hvala autoru i Politici sto na ovaj nacin otkriva mnoge skrivene stranice nase burne i slavne istorije,mnogo zaboravljenih junakinja i junaka,heroina i heroja ... zasto nam treba toliko vremena da te prave vrednosti negujemo? ....na vreme nam je nas Arcibald Rajs ostavio u amanet knjigu ,,Cujte Srbi" ...
Леон Давидович
Читав двадесети век карактерише забоправност и нехуман однос према многим заслужним борцима за слободу. По правилу заслужне ратнике су препуштали забораву, а незаслужни грађани доспевали су на сам врх друштвене моћи и привилегија.
branka zeković
Uvek saznajemo nešto novo...nije samo imala sličnu sudbinu kao Milunka Savić, što je još gore, ništa se dalje o njoj više ne zna...kakav smo to odnos imali prema našim ženama ratnicama? Gde su ostale iz Gvozdenog puka? Nijedna se više ne pominje.
Boris
Veoma informativan tekst. Zanima me, koji su izvori autora?

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља