недеља, 21.07.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 17:56
НЕИСПРИЧАНЕ ПРИЧЕ

Авионом из сарајевског ратног вртлога

Хиљаде избеглица је превезено „боингом 707”, познатијим као „кикаш”, за време ратних сукоба у Босни, а онда је чувена транспортна грдосија продата
Аутор: Мирослав Стефановићнедеља, 19.05.2019. у 08:02
(Фотографије Мирослав Стефановић)

После бекства из ратног вртлога званог Сарајево, он им је био последња нада. Путеви са барикадама, пуцало се и гинуло. Они који су на време избегли, слушали су вести о „паклу у Сарајеву”, бринули о родбини, пријатељима, дојучерашњим комшијама. Требало је из тог пакла побећи. Како?

Авионом „боинг 707”, познатијим и као „кикаш”.

Транспортну грдосију водили су искусни и храбри пилоти, ризикујући сопствене животе и животе напаћених, који су бежали из ратног гротла, безгранично срећни што су се у авион укрцали и домогли аеродрома у Батајници. Домогли се слободе. Сви који прочитају ове редове и виде фотографије авиона, сетиће се сопствене сарајевске драме, како су, сами или с децом у наручју, молили и бога и посаду да се укрцају и да побегну што даље од места у којем су фијукали куршуми и падале гранате.

Зашто после толико времена пишемо о овом авиону и о људима који су у тим драматичним данима њиме управљали?

Најпре, да се тако нешто више никад не понови, али и да не заборавимо херојство пилота и комплетне посаде. Један од њих је и легендарни пилот Стева Попов, који нажалост више није међу нама, јер се пре четири године преселио у вечне висине. Наравно, и други пилоти су управљали овим авионом и такође били хероји.

Необична је судбина овог авиона и пут којим је овај авион доспео на наше писте.

Почетком деведесетих година, у време ратних сукоба на тлу бивше Југославије, авион натоварен оружјем полетео је из Уганде за Хрватску. Главни финансијер оружја био је бизнисмен хрватског порекла Антун Кикаш. Како често ни највећа тајна не може да се сакрије, тако је и овај авион откривен, па су га два борбена авиона тадашње ЈНА приморала да слети на загребачки аеродром. Авион је заплењен, а посада ухапшена.

Наставак приче о „боингу 707”, који је могао да понесе 110 тона терета и да без прекида лети десет сати, завређује само ако испричамо шта се догађало на сарајевском аеродрому „Бутмир”, с пролећа 1992, где су челична птица и њена посада постали јунаци за сва времена и одакле су спасили хиљаде људи.

Аутор ових редова годинама је друговао са Стевом Поповим, и из тог пријатељства је настала књига о њему, објављена на српском и енглеском језику 1994. године. Пријатељство је пресудило да, док је још чамио на писти батајничког аеродрома, једног децембарског дана, донекле и кришом, уђемо у „боинг 707” и да пилота фотографишемо. За њега је то био сусрет пун снажних емоција.

Поново је сео за команде, прошетао утробом у којој су, попут сардина, били начичкани они који су бежали из Сарајева, додиривао седишта и оне силне „дугмиће” у пилотској кабини... Једино што авион тада никуд није морао да полети. Био је у мраку, без акумулатора и посаде, није рулао, нити је чекао путнике пуне зебње, страха, неизвесности.

Тада смо, какве ли симболике, на унутрашњој страни врата од пилотске кабине, запазили дечју цуцлу. Стева се премишљао да ли да је узме како драгу успомену, кад је већ толико опстала и кад је нико није дирао. 

Скинуо је са врата кабине, неколико тренутака држао у руци и загледао, а онда вратио тамо где је и била. Отео му се дубоки уздах, а успомене су, попут најјаче бујице, преплавиле његову душу.

Увек, па и тада, док смо сами седели у авиону, окружени неком чудноватом тишином, није заборавио да помене своју легендарну посаду: капетана Саву Остојина, флајт инжењера Синишу Николића и механичаре Златка Рашету и Душана Грујичића.

Што се тиче судбине оних који су успели да се превезу авионом, било их је на претек. Овако се Попов присећао једног догађаја који смо помно забележили:

„Доћи до сарајевског аеродрома била је авантура, игра животом. Они који се домогну, немају више шансе да се врате. У авион, или у понор, у бездан... У тој гужви случајно, крајичком ока, угледам двоје малишана. Ваљда свесни да немају шансе да се од толике гужве пробију до авиона, измакли су се по страни. Гледам их још мало, све очекујући да ће им се појавити родитељи или неко од старијих. Али, они даље сами. Стоје немо, усправно, држећи се за руке. Привукла ме баш та сцена. И, одлучим се да им приђем... Дечаку, колико сам могао да оценим, није било више од дванаест, тринаест година. Девојчица, нешто млађа. Питам их где су им родитељи? Они ме гледају, ћуте. После неколико тренутака дечак се осмели и изусти: „Ми смо, чико, сирочад. Немамо никога. Родитељи су нам погинули у Сарајеву. Хтели бисмо у авион, имамо рођаке у Србији, у Старој Пазови...”

Сирочад! Нешто као да ме је ошинуло по сред тела. Стресла ме нека грозница. Истог часа сам их зграбио са писте. Девојчицу сам узео у наручје, дечака ухватио за руку. Кренуо сам ка авиону, кроз ту непрегледну масу људи који ме гурају, вичу, дозивају по имену. Корачам некако поносно, а сузе само што ми нису грунуле. Знам, морам да останем прибран, а ипак сам се растужио, све ми се нешто скупило у души, сва патња, бол, проклетство тог рата. Тешком муком се пробијам кроз масу, неко иза мене виче: „Пустите пилота, то је капетан авиона.” И били су у пилотској кабини, тик поред мојих ногу, све док нисмо слетели у Батајницу.

После су их одвезли у Стару Пазову, код рођака. Не знам њихову даљу судбину. Важно је да су живи и здрави. Нажалост, вероватно ће се до краја живота сећати пакла Сарајева и лета до Батајнице...

Тадашње руководство ЈАТ-а, бар према нашем сазнању, било је вољно да „боинг 707” региструје за цивилни саобраћај. Нажалост, нису успели да прибаве потпуне техничке податке о авиону, а без тога нема регистрације. Зато је 1996. продат извесној британско-америчкој компанији.

Ко зна, можда и данас шпарта плавим висинама. Они који су с њим избегли из Сарајева увек ће га се сећати, а посебно храбре посаде које су их одатле избавиле.

У једном дану 16 летова

Овим авионом је од 12. априла до 3. маја 1992. превезено око 49.000 будућих избеглица из БиХ. Само 2. маја, присећао се капетан Попов, на релацији Батајница–Сарајево–Батајница имао је 16 летова, а из ратног пакла је у том дану избављено око 4.000 људи. Осим људи, популарним „кикашем” су деведесетих година, у време рата у БиХ, превезени и делови из војних и цивилних фабрика, а баш овим авионом су боце са кисеоником транспортоване за бебе у бањалучкој болници.

Како је пронађен мали Бојан?

Летови из Сарајева до Батајнице памтиће се и по томе што је једна мајка изгубила дете. У општем метежу да се домогне авиона, она је тек на половини лета схватила да њен син Бојан није међу путницима. Добила је напад панике и све испричала капетану Стеви Попову. На следећем лету, чим су стигли на сарајевски аеродром, комплетна посада се дала у потрагу за дечаком. Спазили су га како се безбрижно игра у аеродромској згради, ваљда уверен да му је мајка у близини. На лету до Батајнице био је у пилотској кабини. О томе је снимљена и ТВ сторија, када је пилот Попов, после много година, поново видео Бојана, тада већ наочитог момка.


Коментари8
2259c
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Douglas Bader
Dragan Bakal, postovanje... ja Vas nisam razumeo...sta je konkretno laz i sta ste na kraju spomenuli da nije uradjeno?
Djux
Ja sam 15-og aprila izasao sa ovim avionom
Dragan Zapadna Srbija
Kao vojnik ondasnje JA,leteli smo tog sunčanog 19.maja 1992. godine iz Banja Luke, tj. Laktaša, na Batajnicu, nikad nisam zaboravio reči mog zastavnika Vojislava Tihonova iz kasarne u Zalužanima-Ti si sad komandir komande stana, ostajte zbogom. Avion "kikaš" plavo-beli teretni, mi kao u sardini, sedimo na podu, mračno, ali radosni idemo u nasu Srbiju, ostavili smo drugove bosance, koji nas "srbijance" gledaju kao u bogove, suza nema, jer vojnik ne plače, 40 minuta, preleteli smo i ostali živi...
DraganBakal
U SVEMU OVOME IMA MNOGO ISTINE ALI I MNOGO LAZI.JA SAM JEDAN OD MEHANICARA KOJI JE NAPRAVIO SVE I JEDAN LET SA OVIM AVIONOM A MOJE IME JE DRAGAN BAKAL PA AKO NEKO IMA SUPROTNO MISLJENJE NEKA OVO DEMANTUJE.JA CU VAM RADO ODGOVORITI.NEMOZE JEDAN COVEK OD NAS VISE KOJI SMO UCESTVOVALI U TOJ OZBILJNOJ OPERACIJI DA IZNOSI NEISTINE POGOTOVO MENI BEZ KOGA OVAJ AVION NIJE NAPRAVIO NI JEDAN LET OD ZAGREBA DO POSLEDNJEG LETA A MNOGI ZNAJU ZASTO NIJE URADDJEN.SPOSOVANJEM BAKAL
Miki
Gospodine Bakal, Javite se da nam ispricate svoju pricu i da nam kazete šta u ovoj prici nije istina.
Препоручујем 8
Slađana Tešanović
И ја сам била у том авиону, 18-тог априла 1992 године, са сестром и мајком. Сјеќам се како смо сједили на страничним клупама. Мислили смо, немири ќе трајати мјесец дана.

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља