понедељак, 18.11.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 11:51
БЕОГРАДСКЕ ПРИЧЕ

Остају упамћени они који граде

Градећи једну од најпознатијих грађевина 19. века у Београду, капетан Миша Анастасијевић обезбедио је вечно сећање народа
Аутор: Горан Весићпетак, 17.05.2019. у 10:48

Готово да нема становника Београда који не зна за Капетан-Мишино здање у коме се налази Ректорат Београдског универзитета. Градећи ту, једну од најпознатијих грађевина 19. века у Београду, капетан Миша Анастасијевић обезбедио је вечно сећање народа. Ко би, иначе, данас знао за овог трговца, ортака књаза Милоша, дунавског капетана и најбогатијег Србина свог времена који се обогатио на монополима које му је обезбедио књаз? Посматрајући из данашње перспективе, Капетан Миша био је власник прве мултинационалне компаније у Србији чија је главна канцеларија била у Букурешту, а управа у Београду. У тој компанији радило је око десет хиљада људи у 23 велика стоваришта у подунавским и посавским градовима, а робу је превозило осамдесетак бродова. Данас би рекли да је био тајкун.

Вечним га није учинио његов посао, већ зграда грађена да буде двор претендента на српски престо, његовог зета кнеза Ђорђа Карађорђевића, синовца кнеза Александра Карађорђевића који је владао Србијом од 1842. до 1858. године, а за кога је била удата његова кћерка Сара. Амбиција да на престо доведе зета Ђорђа била је један од разлога због кога је у децембру 1858. године сазвана Светоандрејска скупштина којом је председавао сам Анастасијевић. Скупштина је после једномесечног заседања принудила кнеза на абдикацију, али већина посланика била је за повратак књаза Милоша на власт. Капетан Миша је то доживео као тежак политички пораз због кога се повукао из Србије, преселио у Румунију и престао да се бави политиком.

У Београд је ретко долазио, а једном таквом приликом, 13. фебруара 1863. године, заступнику министра просвете и црквених дела Кости Цукићу предао је завештајно писмо, у коме је написао: „Решио сам да поклоним за потребе Отечества моју велику новосаграђену кућу на овдашњој Великој пијаци подигнутој.”

Те године, зграда чија је градња, према плановима чешког архитекте Јана Неволе, почела 1857. године била је завршена. На Малу Госпојину 1863. у зграду је усељена Велика школа, претеча Београдског универзитета.

Скоро годину дана раније, у ноћи између 3. и 4. јуна 1862. године, после турског бомбардовања Београда, са прозора те зграде, која је била у скелама, српски жандарми су водили битку са низамима турске полиције чији је положај био на Великој пијаци, данашњем Студентском тргу и Академском парку. Зграда оштећена куршумима служила је у том сукобу као болница у коју су доношени српски рањеници. Та криза је завршена пет година касније великом дипломатском победом кнеза Михаила јер су Турци заувек напустили српске градове. Данас нико не може ни да замисли да је простор испред Ректората био Велика пијаца. Данашња Васина улица била је тесна и кривудава, пуна турских дућана. Биле су то сарачке, ножарске, дуванџијске, папуџијске радње, као и бозаџинице, ашчинице, алваџинице, бакалнице и кафане.

Пред самом пијацом, Васина се делила на два дела због „троугла” турских касапница. Кажу да се поред њих није могло проћи од великог броја паса од којих су многи били дивљи. Пијаца није била уређена нити је имала тезге, већ је свако заузимао простор који је могао. У таквом амбијенту никла је палата коју је изградио капетан Миша, која је због своје градитељске и архитектонске знаменитости била предмет дивљења суграђана.

Палата је била весник европеизације Београда уз хотел „Империјал”, поред ког је саграђена. Тај хотел, изграђен на месту старог турског хана, деценијама је био најбољи у Београду, а познат је по томе што је у њему одсео Никола Тесла. У то време започета је регулација Кнез Михаилове, тако да је тај период означен као време преокрета у начину градње и архитектонском мишљењу који су владали градитељством Београда и почетак трансформације Београда из оријенталне варошице у европску престоницу модерне, урбане структуре и репрезентативних здања.

Између Велике школе и „Империјала” налазила се страћара у којој се била антикварница, прва у Београду, чији је власник Ђока Ђурић осим старих ствари продавао књиге студентима. Данашња Улица Вука Караџића била је кривудави сокак са старинским кућицама, док се на врху улице налазила чувена Јамандијева ашчиница у којој су за мале паре пили ђаци и чиновници. Троспратна зграда капетан-Мишина деловала је још импозантније међу ниским страћарама. Служила је и за представе „белосветских гимнастичара и акробата”. Остало је записано да је једном неки акробата затегао уже од зграде полиције до Капетан-Мишиног здања и ходао по њему. Цео тадашњи Београд се сјатио да гледа то чудо. Данас је тешко схватити да су се циркуске представе у великим шаторима одржавале на Теразијама које су биле изван града до садашњег Народног позоришта на чувеној Стамбол капији.

Најбољи поглед на београдску варош пружао се са те зграде па је у стакленој осматрачници на врху даноноћно стражарио општински патролџија мотрећи да негде не избије пожар. Ако би видео пожар, он би трубом позивао општинске пожарнике.

Није капетан Миша оставио само ову зграду својој отаџбини, већ је целог живота помагао српско друштво. Остало је запамћено то што је 1846. године помагао оснивање Читаонице, као и то што је стипендирао много сиромашних ученика и помагао цркви.

Пример који нам је дао капетан Миша говори да у историји остају упамћени они који граде и стварају нове вредности, а не они који руше и разграђују. Зато су заслужили да их данас памтимо. Они који су се противили променама, који су рушили оно што се градило, који су се плашили напретка, данас су с правом заборављени.

 

Прилози објављени у рубрици „Погледи” одражавају ставове аутора, не увек и уређивачку политику листа


Коментари4
56a56
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Milan Savić
Lep i poučan tekst. Ipak, ne verujem da su u ono vreme, sa onom mehanizacijom, rokovi za završetak gradnje bili ovako dugi, a dobar deo para predviđenih za gradnju, tj. za zajedničko dobro, išao u privatne džepove.
električar
Nemate "vremena" da objavite moj komentar ???
slavko
Zidara po gradilištima koliko hočeš ali ime im se ne zna...
Владимир
Лепа прича, само не знам какве везе ово има са вама, сем овога ,, који се обогатио на монополима које му је обезбедио књаз''. Нису све промене добре, а поготово не сечење дрвећа, и рушење и унаказивање споменика културе. Али и то се дешавало у историји, нпр. Жрнов или рушење Његошеве капеле, а и данас видимо шта се ради.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна / Погледи /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља