субота, 24.08.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 13:54
ИНТЕРВЈУ: СВЕТЛАНА БОЈКОВИЋ, глумица

Искру глуме у себи треба непрестано брусити

Много тога је стало у пола века моје каријере, али се никада нисам покајала што сам кренула овим путем
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинпонедељак, 06.05.2019. у 20:00
(Фотографије А. Васиљевић)

Драмска уметница Светлана Бојковић овогодишња је добитница Стеријине награде за нарочите заслуге на унапређењу позоришне уметности и културе за 2019. годину. Вредно признање, које се састоји од статуете Јована Стерије Поповића, дипломе као и новчаног дела, Светлани Бојковић биће уручено 26. маја на отварању овогодишњег 64. Стеријиног позорја у Новом Саду.

Актуелне празнике Светлана Бојковић провешће у Ријеци где ће бити члан жирија овогодишњег 26. Међународног фестивала малих сцена. Наша саговорница увелико се спрема и за наставак снимања серије „Пси лају, ветар носи” Радоша Бајића, као и новог телевизијског подухвата Синише Павића „Јунаци нашег доба”.

Прича о глумцима је и прича о друштву њиховог доба и ономе шта се дешава у њему. Колико времена, труда, емоција треба уложити да се добије овакво признање?

Читав живот, јер у мом случају то је пола века глуме. Ово је велика награда која ме је јако обрадовала. Нисам током каријере много пута гостовала на Позорју, зато ми је ово признање још драже. Мислим да је требало да добијем Стеријину награду за глуму, било је то истина јако давно, 1978. године за Нушићеву „Пучину” и мени драги лик Јованке. Нисам је добила. После је све некако ишло својим током. Знате како је то у свету театра, треба најпре да се догоди представа која може да буде селектована, да улога буде таква да буде виђена за награде…

Прошле године обележили сте пола века глуме. Шта сте све сместили у свој кофер успомена током протеклих пет деценија?

Кад се окренем унатраг не знам кад пре је прошло то време, чини ми се да је пролетело. С друге стране, шта је све стало у тих 50 година? Садржај је огроман, био је то динамичан и испуњен живот не само кад је реч о глуми, него и о целом мом животу. Много тога се у њему десило. Могу само да кажем да сам задовољна и да се никада нисам покајала што сам кренула овим путем јер глума није само мој посао, она је мој живот. Наравно, нормално живим изван тога, идем на пијацу, у набавку, али једноставно када имате ту искру у себи она вас тера да је непрестано брусите, радите на себи што нисам престала и мислим ни да нећу престати све док ме здравље држи и служи.

Током каријере остварили сте бројне улоге како у позоришту, тако и телевизији и филму. Сваку своју јунакињу волели сте на свој начин, али које су вам је биле најдраже?

Много сам волела ту Нушићеву Јованку у „Пучини”, као и улогу Вере у представи „Аудијенција и Вернисаж”, односно Мадам Сан-Жен, као и Белизу у „Ученим женама”. Не бих могла а да не издвојим и улогу Елизабете од Енглеске, као и телевизијски лик Жанке Стокић. Ту је и Живка Поповић, односно Нушићева „Госпођа министарка” коју још играм. Љубав према улогама траје све док их играш док си с том ролом унутра себе. Кад прође време сећаш се тог лика као нечег пријатног. Глумац не зна шта све у њему чучи док га лик који тумачи не испровоцира да отвара своје фиокице, своју душу, емоције и своје мисли. Својим јунакињама сам се давала несебично, уткала у њих део свог бића, а оне су ми враћале радошћу игре.

Колико је у глуми, уз знање и таленат, потребна и срећа?

Уз све таленте, дар, искуство морам да приметим да сам имала и зрно среће да још у младости кренем да играм различите жанрове. Да сам била смештена у један или два жанра вероватно не бих имала толико пуно посла и тај континуитет јер током каријере нисам ни имала паузу у свом раду све док је сама нисам направила пре шест година одласком у Хелсинки. Ако играте различите жанрове ви сте употребљиви и када уђете у неке године. Друго, рано сам почела да играм мајке. Нисам имала ни 40 година када сам прво на телевизији играла мајку, а одмах затим у представи „Конак”, у којој сам тумачила Наталију, мајку краља Александра, а син ми је, опет, био Борис Комненић. То сам интимно јако лако превазишла јер сам ушла у тај колосек на време, али кажем није са свим глумцима тако. Углавном, мој случај је много ређи.

Шта се деси када је глумац осуђен на чекање улога?

Уколико је глумац осуђен на чекање, ако не ради или недовољно ради онда настаје велика мука. Јер уметник који се бави глумом осећа у себи потенцијал који није искоришћен. Таленат је ђавоља ствар, он вас непрестано тера, зове вас да га не само трошите, него и да га брусите. Нерад ствара унутрашњи немир и незадовољство. Не мора то да буде чак ни губитак вере у себе, може да буде незадовољство што нисте довољно искоришћени, а осећате да можете да дате више. Понекад се то на жалост пренесе и на приватни живот.

Колико је тешко данас истрајати на путу истине? Шта је ваша највећа победа у глуми и животу?

Тешко јесте али слатко јер то вам даје унутрашњи осећај слободе који је драгоцен. Имати потребу за истином значи имати потребу за слободом и ако ви то остварите осећате се независним, без обзира на све. Унутрашња слобода по правилу иде са правим талентом. Сада је чини ми се много неслободних људи, можда је то било и раније, али није било толико видљиво. Наше време је у сваком случају лоше јер су критеријуми, мере вредности изгубљени, а само један мали проценат људи се држи моралних категорија. Све остало што видимо око себе је урушено и, што је најтрагичније, урушава се и даље. То је опасно за млађе генерације које стижу у смислу – шта ће њима бити узори. Да ли треба да уче или да купују, фалсификују дипломе, плагирају... Можда је моја победа то што толико трајем. Не могу рећи да сам то планирала, али када све саберем изгледа да је то нека моја победа, да толико дуго опстајем и да још увек радим. А у животу? То је код мене неодвојиво. У животу то је сазревање које ми се десило на време и самим тим у овим годинама проширило моје осећање независности и слободе.

Ваше млађе колеге знају да кажу да глума јесте најлепши хоби, а најгори посао јер се од ње „варљиво” живи.

Многе моје колеге имају право када то кажу. Лично немам такво искуство. Не бих рекла да је глума хоби јер је, понављан, она мој живот. Да ли се живи лоше од глуме? И да, и не. Рецимо увек сам од глуме живела исто у свим системима јер сам увек радила и, напомињем, велики фактор је имати среће. Важно је и каква си личност изван глуме јер вас публика која вас гледа, посебно телевизијска, прати и приватно, чита и слуша и ваше изјаве и ставове. Ви тако као јавна личност нехотично изграђујете и слику о себи код широке јавности. Живим у потпуно реалним координатама и у том смислу сам скромна, али нисам скромна у смислу да негирам себе, да сам инфериорна. Схватам где живим, које су наше реалне координате у смислу зараде, пласмана. Задовољна сам интимно и собом што сам увек давала свој максимум без обзира на то докле он досезао. Ко може боље широко му поље и ту нема сујете и незадовољства. Знам да увек може боље, али ја могу довде. И онда сам задовољна својим резултатима. То је заправо и мој покретач.


Коментари10
180db
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Стефан Милошевић
Честитамо на награди! И желимо још много лепих улога :)
Marko
Gospođa Glumica...Raskošnog talenta i lepote..Jedna od najboljih na ovim našim prostorima.
JovanovicD
Ako pratis njene izjave, video bi da ona nije za režim, naprotiv. A da je sreća da se vrati to vreme crvenih marama, ta društvena kultura i sreća, tog starog vremena i titovog režima sa besplatnim radničkim odmaralištima, besplatnim stanovima, zdravstvom, školstvom i platama od 1500 dm, klicao bi i pevao bi i ja.
joj
Glumica za sve sisteme i rezime. Kad se samo setim kad je pocetkom proslih sedamdesetih na nasem fakultetu na studenskoj proslavi u organizaciji 'slavne partije' iz sveg glasa recitovala revolucionarne stihove kojima su se proleteri bodrili u revolucionarnim borbama... sve uz pratnju hora revolucionarnih pesama vthovnom komandantu...A dekor pun crvenih marama, petokraka i titovki....
Pekic Andrijana
Tako je. Pozorište i flm, biblioteke, muzeji, umeničke radionice, koncerti i opera, moraju da postoje kroz sve sisteme i režime, da bi opstala kultura naroda. Taj narod uglavnom i glasa za režime koje kasnije ruši kao u pozorišnim predstavama ili lošem filmu, a pripadnike bivše, obožavane vlasti, hapsi. Jedino danas imamo pokret gde dokoni glumci preuzimaju ulogu narodnih tribuna i svrstavaju se u partije, a oratorstvo naučeno na akademiji osvežava sa psovačko-uličnim rečnikom. Predlažem vam ipak da odete u pozorište. Nušić je nekada ismevao režime koroz divne pozorišne predstave. To je opstalo. Režim nije.
Препоручујем 5
Sofija Lukic
Divna nasa Snjeza Savic. Svako dobro
Pekic Andrijana
Vi ste hit dana. A možda i cele nedelje. "Snježa Savic" se zove Svetlana Bojković. Beogradska glumica. "Dete" Beograda, pozorišta " Dadov" i "Jugoslovenskog dramskog" Sećate se serije "Bolji život"?... Odakle ste vi došli ? Uvoz?
Препоручујем 13

ПРИКАЖИ ЈОШ

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља