уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 19:35

Препород Руске цркве на Ташмајдану

Обезбеђено 600.000 евра за санацију крова, темеља и увођење новог система вентилације. -Осликавање фресака поверено уметнику који је украсио и сводове Храма Светог Саве на Врачару, Николају Мухину
Аутор: Далиборка Мучибабићнедеља, 05.05.2019. у 21:21
Обнова Храма Свете Тројице биће завршена до краја године (Фо­тографије Ан­ђел­ко Ва­си­ље­вић)

Рођена је из слома царске Русије. Једва је преживела последњу трагедију Срба у 20. веку, бомбардовање 1999. године. Завештање пријатељства ова два народа, Руска православна црква у Ташмајданском парку најзад ће дочекати потпуну обнову идуће године, тачно на век откако су избеглице из новоустоличене бољшевичке империје уточиште нашле у Србији.

Обезбеђено је 600.000 евра како би се санирали кров, пукотине и темељи, због којих је статика овог храма нарушена, као и за увођење новог система вентилације и осликавање фресака, што је поверено истом уметнику који је украсио и сводове Храма Светог Саве на Врачару, Николају Мухину. Драгоцена помоћ још не би стигла да није било једног српског „емигранта” у Русију, познатог глумца који све чешће снима у тој земљи, Милоша Биковића.

– У разговору са председником Србије Александром Вучићем о културно-историјским пројектима и филмовима које треба радити, он је споменуо идеју да се помогне Руска црква у Београду. Убрзо после тог њиховог сусрета, сарадници председника су нам се јавили и, крајем прошле године, коначно смо имали средства да отпочнемо радове по пројектној документацији коју смо још раније израдили и чекали прилику – каже отац Виталије Тарасјев, старешина Руске цркве, и додаје да ће до краја године грађевински део посла на и у Храму Свете Тројице бити завршен, а фрескописање почиње на лето.

Реконструкција овог руског верског здања које је после Другог светског рата опстало на територији Србије прва је после две деценије када је Руска црква у НАТО агресији оштећена. У ноћи када је погођен РТС остала је на месту само захваљујући Дечјем позоришту „Душко Радовић” које се налази између зграде јавног сервиса и цркве.

– Без обзира на такву физичку заштиту, наш храм је имао 27 рупа на крову, сви прозори су били избачени из лежишта, а неколико дана смо са полицијом и војном полицијом рашчишћавали терен наилазећи и на делове људских тела запослених у РТС-а који су те априлске ноћи погинули. Сачували смо све светиње јер смо их пре бомбардовања склонили из цркве – присећа се свештеник Тарасјев, рођени Београђанин који је, каже, одрастао у овој цркви.

Тај стравични догађај био му је најтежи за 21 годину колико је на челу овог храма, али упркос свим искушењима радује га то што литургија није престајала да се служи у свим бурним временима од 1924. године када је подигнут. И верници су се умножили последње две деценије. Ко жели да провери колико је Руса у Београду отац Виталије саветује да дође у цркву на Велику суботу.

– Дан уочи Христовог васкрсења у руском народу постоји обичај да се освећују фарбана јаја и Руси само тада праве слаткаст хлеб – кулич. Спремају и сирнују пасху, посластицу од швапског сира која је пандан млечном руском производу творог. Нема руске породице која на Велику суботу не дође да освешта храну, а обред траје од 18 до 22 сата. Кроз богомољу тада прође четири пута више верника него што их буде на литургијама сваке недеље – истиче старешина Руске цркве.

Овај сакрални објекат са канцеларијама поред Цркве Светог Марка засад подмирује потребе чланова руске заједнице у Београду који долазе на богослужења. Литургије се служе на црквенословенском језику, а Храм Свете Тројице има и хор од 12 певача који својим појањем благоукрашава службе недељом и празницима. Сваке недеље после литургије окупљају се деца на часовима веронауке, а рад са најмлађим члановима цркве осмишљен је и на дечјем хору и ликовној секцији.

Капела Иверске Богородице на Новом гробљу

На Новом гробљу 1931. године подигнута је капела посвећена Иверској Пресветој Богородици, верна копија московске истоимене капеле на улазу у Кремљ која је 1929. дигнута у ваздух, каже отац Виталије Тарасјев.

– За тај трагичан догађај чули су Руси у изгнанству у Србији којих је било неколико десетина хиљада у Краљевини СХС, основали фонд са православним Србима и саградили капелу у Београду. Разликује се од московске по томе што београдска капела има олтарски део и освештана је као храм, а не као капела. У њој обављамо богослужења на Богородичине празнике, када су дани Иверске иконе Пресвете Богородице, суботом служимо заупокојене литургије и на задушнице када помињемо наше умрле сроднике – истиче Тарасјев и додаје да је капела на Новом гробљу део Руског некропоља у Београду.

Свештеник Виталије Тарасјев поред иконе Богородице Достојно јест

Четири најважније светиње

Од бројних светиња у Руској цркви четири се издвајају: иконе Пресвете Богородице Достојно јест, блажене Матроне са делићима њених моштију, блажене Ксеније Петроградске у којој је камен са њеног гроба, царевића Алексеја, сина цара Николаја Другог Романова који је убијен после Октобарске револуције.

– Икону блажене Матроне добили смо 2007. од садашњег руског патријарха Кирила. Пет година касније за нашу славу честита руска породица из Аустралије донела нам је део вуненог шала царевића Алексеја који су му исплеле сестре. После убиства царске породице шал је сачуван, а 2012. патријарх Кирил је благословио да се издели и подели. Икона блажене Ксеније Петроградске поклоњена нам је 2013. када сам био у пратњи патријарха Иринија који је боравио у званичној посети Руске православне цркве. Исте године стигла нам је и икона Богородице Достојно јест, заштитница Свете Горе. Тада су по благослову управе Свете Горе израђене три верне копије са сребрним оковом и једна је поклоњена манастиру Светог Александра Невског у Петрограду који је прослављао 300 година постојања, друга Саборној цркви у Софији и трећа Руском храму у Београду – објашњава Виталије Тарасјев.

Гроб генерала Врангела

У припрати храма налази се гроб где је сахрањен последњи врховни командант Беле армије, генерал барон Петар Николајевич Врангел. Он је у емиграцији живео у Сремским Карловцима и у Бриселу где га је смрт затекла 1928. године.

– Тестаментом је завештао да жели да се сахрани у православној братској словенској земљи. Породица је изабрала Београд и Руски храм. Врангелови посмртни остаци возом су допремљени 1929. Литија је тада ишла од главне Железничке станице до наше цркве. Његови следбеници подигли су му скромни споменик који на истом месту стоји и данас – истиче отац Виталије Тарасјев.

Храм на руској груди

Руска црквена општина у Београду основана је 1920. године. Руси избегли после Октобарске револуције у Краљевину СХС 1923. добили су за потребе богослужења бараку, бившу мртвачницу, на Старом ташмајданском гробљу поред Цркве Светог Марка. Камен темељац за градњу цркве према пројекту архитекте Валерија В. Сташевског положен је 1924, а следеће године освештан је храм посвећен Светој Тројици. Храм је подигнут на груди руске земље коју су тадашње избеглице донеле из отаџбине.


Коментари5
784fa
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Mesto sa dve Crkve
Lepo je da će Ruska Crkva na Tašmajdanu dobiti novi izgled. Možda bi restauratori mogli da razmisle i o nekoj boljoj vizuelnoj podlozi -kvalitetnijoj plavoj (ili boji zlata )ili kojoj već - koja izgleda nekako "debelo namazana " na tipično ruskom obliku kupole .Utisak o tome nije najbolji kao ni neke stvari koje se zbog malog prostora nekad smeštaju u dvorištu oko Crkve, Na Crkvi Sv. Marka su spolja bili preduzeti radovi pre jednu deceniju otprilike ,možda i više. izvoiđač je bila neka firma iz Slovenuje ) Fasada hrama je relativno brzo došla u dosta "čađavo " stanje koje je vizuelno isto kao ono pre tih radova. Krstovi na krovivima ( a probija i rđa ) Hrama ponovo su postali prilično tamni kao i pre preduzetih radova. Kada je Hram no'u dobro osvetljen - delueje impozantno pa sa takvom praksom svakako ne treba prekidati . Gosti grada uvek"registruju " svaku takvu (ne) osvetljenost .
Рус Михаил
Хвала госпођи Мучибабић на темељном озбиљном тексту. Хвала Богу да Руска црква Свете Тројице на Ташмајдану доживљава препород. Она је била и остаје духовни центар не само Руса, но и многих православних Београђана, који већ више деценија захваљујући настојатељима Тарасјевима у три поколења неуморно ради на духовном зближавању два братска народа.
Sreten Bozic -Wongar
" Cestita ruska porodica iz Australije..." Posle Oktobarske revolucije , broj Rusa je preko Sibira prebegao u Kinu. Tokom 1950tih Rusima iz Kine je bilo dozvoljeno da emigriraju za Australiju. U Melbourne je osnovana prva crkva ci je svestenik bio jedan Rus koji je rodjen u Srbiji . Sluzio je sluzbu za ruski i srpske narod jer tada i nije bilo posebni crkava za Srpske izbeglice. Na Melbouirne Univerzitetu je uveden odsek Ruskog jezika koje je vodila Nina Sokolnovna, rodjena u Kini. Nju je kasnije zamenio Regionald Debrej, rodje u Srbiji u familiji Ruskih izbeglica. Debrej je na Beogradskom Univerziteru 1946 po direktivi vlasti napisao RECNIK I PRAVOPIS Makedinskog jezika sto se danas zaboravlja kada je rec o Makedoniji. Srpske crkve u Australiji pojavljuju se posle 1960tih po dolasku Srpskih emigranata . Podignuto je i nekoliko manastira za Srbe.
Бранко Срб Козаковић
Дивна црква, споменик једног времена и почивалиште славног Врангела. Но, наши Бели ће по избијању новог рата стати уз нацисте (РОК), и у разним вермахтовским јединицама проћи ће њих 20000 - међу њима и козаци, који ће најтесније сарађивати са усташама.. на највећу своју срамоту (мада они то и данас живо хвале!). Те 1941. године, над тим спомеником пријатељства уздигао се споменик огрешења и издаје. Док су Бели убијали Србе, силовали Српкиње (на пример злочини у Срему), дотле су нам Црвени уводили комунизам, али и они нам осрамотише жене (или себе?! како се узме) - "дивни" ослободиоци, које ћемо хвалити за време "Бесмртног пука".
Са љубављу се сећам
Моја омиљена црква у коју сам ишла за време студија, у осамдесетим годинама... никада нећу заборавити тај свети простор.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља