уторак, 10.12.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 09:03
ИНТЕРВЈУ: ХАНА СЕЛИМОВИЋ, глумица

Цинизам се прикрада у мој свет

Осећала бих се лоше да сам продала сопствену слободу за неку сићу, позицију или глупу идеју о томе да свима треба да будем допадљива
Аутор: Борка Голубовић-Требјешанинчетвртак, 02.05.2019. у 19:39
(Фото Немања Танески)

Да даровита глумица Хана Селимовић живи, дише за сцену и позориште осећа се на сваком кораку. Бројним наградама које је током досадашње каријере освојила недавно је додала признања у Шапцу, Зрењанину, као и овације за представу „Иванов” на фестивалу „Митем” у Будимпешти.

Хана Селимовић важи за особу која не подлеже клишеима и не прави компромисе, али и глумицу пред којом је велика каријера. Позоришна публика до сада је имала прилику да је види у представама „Фигарова женидба и развод”, „Отац на службеном путу”, „Вишњик”, „Кабул – код куће”, „Царство мрака”…

Колику снагу вам дају аплаузи, односно ветар у леђа награде које знате и да одбијете и за које понекад кажете да су само гомила гвожђа у соби ваше маме?

Мој однос према наградама се мења. Мислим да учим да више уживам у њима него раније, иако сам парадоксално свеснија колико оне не значе ништа наспрам рецимо партијских другара, подобних карактера и уопште полтронске логике. То је оно што се данас вреднује, не признања и успеси. Ипак срећна сам да стојим са ове стране стварности.

У чему је, по вашем мишљењу, особеност представе „Тартиф” Ж. Б. П. Молијера, у режији Игора Вука Торбице која осваја готово све награде на актуелним фестивалима?

Наш „Тартиф” је „Тартиф” Игора Вука Торбице, рађен само по грубим мотивима Молијеровог дела. Мислим да је особеност у трагичној аналогији са стварношћу, дакле ова представа је паметан и промишљен сценски исказ који заправо мењајући жанрове, и сондирајући све дубље и дубље у многослојност приче коју причамо постаје пар екселанс политички театар, а без махања заставама, драња у микрофон и памфлетског извикивања парола. Игор је редитељ који пред вас стално пружа задатке који делују као неосвојива тврђава. Ти изазови су предивни, заводљиви, захтевни, непознати и понекад застрашујући. Ипак, поверење које он стекне код свакога од чланова екипе је магичан и нежан пут којим заједно стижемо до циља. Из те атмосфере се рађају и прави мотиви за рад на себи и са другима. Никада нисам добила улогу сличну овој. У том смислу лик који ја тумачим, Дорина, јесте нов израз за мој досадашњи сценски универзум, и то сматрам непроцењивим капиталом.

У спектру улога које тумачите издвајали сте до сада лик Саше у „Иванову”. Зашто све више себи, како кажете, личите на Иванова, а не на Сашу?

„Са тридесет сви смо хероји, после више нисмо ни за шта”, каже Иванов. Оно што стоји између та два лика је непрегледно поље мртвих идеала. Живот на овим просторима не омогућава баш да задржите своје младалачке идеје и уверења. Он тера или на гадне компромисе или на цинизам и одустајање. Нисам довољно млада да бих била Саша и веровала у утопијске идеје. Нисам још увек ни кадра да одустанем. Цинизам се ушуњава у мој свет, али компромисе, чини ми се, не правим. Тако да сам негде на пола пута између Саше и Иванова. С надом да никада нећу прећи и ту половину која би ме учинила неким ко не воли и не жели сопствени живот колико год да су околности у којима га живим погрешне.


Колико вас коштају ваши ставови?

Коштају увек онолико колико сам спремна да платим. Нисам спремна да се осећам лоше пред самом собом, као што бих се осећала да сам продала сопствени желудац или слободу за неку сићу, позицију или глупу идеју о томе да свима треба да будем допадљива.


Важите за бунтовника у животу, али и у позоришту? Познајете ли осећање страха?

Апсолутно. Ја сам у перманентном страху. Управо зато се и борим. Ми живимо у систему који негује страх. Од најбаналнијих до најкључнијих елемената унутар друштва и његовог функционисања. Живимо у времену уцена, цензуре, претњи, у времену у коме се ћутање купује, а нећутање кажњава. Битишемо у систему политичког јавашлука, неспособних људи на одговорним функцијама, у времену партократије, бахатих силеџија на функционерским местима, у времену у коме нам болнице изгледају као јавни клозети, у коме су плате мале, а пензије срамне, а ми још морамо да верујемо да је обрнуто. Дакле, у времену искривљења стварности, медијског брлога и сваког другог понижења грађана који су умртвљени страхом, дефетизмом или немањем информација. Али: „Ћути, може и горе”. Живети у Србији данас значи врло добро познавати страх и његове механизме.


У животу су вам, уз глуму, најважнији љубав и слобода. Зашто сматрате да је игнорисање данас највећа казна?

Зато што је игнорисање један од најперфиднијих начина да ослабите незадовољство ионако убијеног грађанства. У тренутно личној препирци коју власт води са лидерима опозиције, они који се најређе помињу су грађани. То су они незадовољни људи који се на телевизији тематизују само онда када треба рећи колико их је, мало или много, у зависности од потреба. Само онда кад треба рећи колико смо глупи, дивљи и насилни, или колико смо пристојни, разумни и модерни, сви ми, та хомогена маса о којој се говори са неколико грдних или похвалних епитета. А наши животи? Они се већ мало кога тичу.


Непристајање на лицемерје стварности је, рекло би се, синоним вашег живљења. Која је ваша идеја водиља?

Једино што следим је сопствено осећање смисла. Могла бих да набрајам велике речи, које увек када се напишу звуче некако метално и неуверљиво, тако да оно што осећам као сопствена унутрашња светла радије желим да сачувам за себе. Моје осећање света се ионако мења. Мењам се и ја. Мењају се и моје идеје о даљим стремљењима. Једине константе на које рачунам и које се усуђујем да наглас изговорим су човек са којим сам одабрала да делим живот, и моја професија.


Коментари2
37944
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

Ljubica
Draga Hana predivni ste,odusevili ste me kao glumica,ali I kao pametna ,mudra mlada zena.Zelim da moja kcerka bude kao vi.Malo je takvih mladih.Zato ostanite takvi.Ovo je moj drugi komentar na Vas intervju.Nadam se da ce ga Politika objaviti.U sredu Vas gledam u predstavi Carstvo mraka.Srdacan pozdrav I mnogo srece .
Obućar
Hana,moraš da budeš dete od nekog poznatog glumca,reditelja,pisca da bi se zaposlila u narodno.p.Ili čekaj Hubača da postane upravnik.

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља