уторак, 15.10.2019. ✝ Верски календар € Курсна листа
Последња измена 10:30

Кораком и пером до границе на Дрини

Шта је Милош Перовић тог лета 1891. видео и записивао док је пешачио по ужичком крају
Аутор: Бранко Пејовићпонедељак, 22.04.2019. у 22:55
Цртеж из књиге „Пецајући старом пругом од Ужица до Вишеграда”

Ужице – Пешачења, планинарења и уживања у природи саставни су део ововремене свакодневице, за многе услов здравог живљења. Али у 19. веку, људи у Србији имали су преча посла. Зато какав редак сачувани запис о утисцима планинара и шетача из тог давног времена увек завреди пажњу.

Један од таквих, под насловом „По Ужичком округу, путничке црте”, може се пронаћи у Историјском архиву Ужице, у личном фонду значајног интелектуалца свог времена Милоша Перовића (Ужице, 1874 – Париз, 1918), доктора психологије и педагогије школованог у Бечу и Лајпцигу, филозофа, писца поезије и драмске трагедије „Карађорђе”, носиоца Карађорђеве звезде.

Перовића и у ово време помињу по томе што је као професор скопске гимназије међу првима добровољно отишао у Први балкански рат, а у другом је одликован сребрном медаљом за храброст. И у Велики рат ступио је добровољно, да брани отаџбину, па у борбама 1914. године, био рањен у ногу и пребачен у болницу у Крагујевац, где му је нога ампутирана. Јуна 1915. одликован је Карађорђевом звездом. У повлачењу са српском војском као тежак рањеник није могао далеко, па је у Пећи заробљен. Прешао је у заробљеничком транспорту пут од Митровице, преко Темишвара, до Маутхаузена, а у јесен 1916. са заточеним официрима инвалидима размењен и преко Швајцарске доспео до Кома у Италији, у слободу. Умро је у Паризу 15. априла 1918. године, не дочекавши победу своје Србије.

А пре свих тих сурових ратних дешавања, још у гимназијским данима писао је Милош путопис о овом крају. Ретке су такве прозне странице из тог времена, а пешачио је он, планинарио и виђено бележио 1891. године, у друштву правника, учитеља и двојице вршњака из ужичке реалке. И то од Ужица, по околини, према Дрини, одушевљен природом, откривајући лепоте као у каквој истраживачкој експедицији.

„Још пред Петровдан почели смо се нас неколико договарати да путујемо, па како нас је било повише, то се нисмо могли сложити куда да кренемо. Један је хтео да иде преко Чачка и Краљева на Копаоник. Други преко Ваљева и Лознице у Шабац, а одатле Савом у Београд. Највише их је било који су хтели да прођу Ужички округ. Радовао сам се што ћу у друштву путовати и тако познати околину свог рођеног места”, наводи аутор и описује:

„Пошто прођемо село Рочњак, у којем имају три велике механе, а школе ниједне, дођемо у село Биоску, где има један врућ извор, назван од народа Биоска бања. Пут беше врло леп, а околина веома живописна. С обадве стране пута, дижу се густе зелене шуме, а даље на брдима пастири чувају бела стада. Рекао бих да се цела околина весели, сваки цвет, свако дрво, жбун, радује се, ужива, весели и слободни живот којим га је природа обдарила.”

„Три сата смо ишли све равницом, а затим остависмо Дрину и пођемо кроз, у том крају чувену, клисуру Дервенту. Хиљадама огромних борова издигли су се у небеса, стотинама их попадало и леже један преко другог, а павитина и друго шибље не да ти крочити три корака а да се не спотакнеш или заплетеш... А кад смо скоро хтели да изађемо из шуме, каза нам буљубаша да у планини Мркој коси има једна велика провалија названа Звекара, па како беше близу тог путањка, то се ми свратимо да је разгледамо.”

„Кад се изађе из шуме, има један велики крст од дрвета који означава границу између Србије и Босне. Баш код тог крста сретосмо једног аустријског жандарма и једног војника, упитасмо се с њима, па и поседасмо да се мало љубазно као комшије поразговоримо. Жандар је, као што он каза, по народности Турчин, премда не знађаше друкчије говорити сем српски. На питање: „Како то да си Турчин а да не знаш никакав други језик сем српског?”, он само слеже раменима и рече: „Ето, па, ето.”

И путовао је тако и записивао Милош тог лета 1891, па видео и „злаћане зраке залазећег сунца који падаху на Збориште”, обрађена поља у подножју Милошевца, лепе пределе Златибора, чак и преостали снег на удаљеним висовима Комова и Дурмитора...


Коментари4
7d763
Молимо вас да се у коментарима држите теме текста. Редакција Политике ONLINE задржава право да – уколико их процени као неумесне - скрати или не објави коментаре који садрже осврте на нечију личност и приватан живот, увреде на рачун аутора текста и/или чланова редакције „Политике“ као и било какву претњу, непристојан речник, говор мржње, расне и националне увреде или било какав незаконит садржај. Коментаре писане верзалом и линкове на друге сајтове не објављујемо. Политика ONLINE нема никакву обавезу образлагања одлука везаних за скраћивање коментара и њихово објављивање. Редакција не одговара за ставове читалаца изнесене у коментарима. Ваш коментар може садржати највише 1.000 појединачних карактера, и сматра се да сте слањем коментара потврдили сагласност са горе наведеним правилима.

islam hajrudin
Zakasnili ste mnogo sa ovim.Po mom racunu najmanje 150 godina. Na ove se fore vise niko ne pali.
драган ђурић
Па добро Хајрудине, али ово нису само форе. Писани текст из тог времена, нико не каже ко је у праву ко није. Ово су само чињенице из тога доба. С великом поштованцијом, Ваш критичар.
Препоручујем 13
Lazic Dragan
Баш , леп текст !
Реалиста
Лијеп чланак. Интересантан и поучан. Занимљиво ми је што је жандар-Турчин причао само Српски језик а не "бошњачки".

Комeнтар успeшно додат!

Ваш комeнтар ћe бити видљив чим га администратор одобри.

Почетна /

Пријавите се на нашу маилинг листу

* Обавезна поља